
Принтскрин
Књига „Ксенија” (издавач Институт за јавну политику) драгоцено је штиво не само за будуће истраживаче већ и за новинаре који ће покушати да дешифрују догађаје од деведесетих година наовамо.
Многима ће бити чудан спој толико неспојивих људи, идеолошки и политички, са толиким различитим прошлостима, који су написали своје посвете Ксенији Вучић. Тако је скуп њихових успомена, прича, есеја и фотографија постао „Споменар”, безазлени медиј детињства из далеке прошлости. Нешто попут „Инстаграма”, „Фејсбука” или „Тиктока” које на посебном месту чувају маторци.
У сваком од тих текстова различитих жанрова откривају се детаљи из њеног професионалног и личног живота, а како је њен живот посматран кроз посебну диоптрију, као бивше супруге и мајке деце најмоћнијег политичара у Србији Александра Вучића, нема те предрасуде и контроверзе коју јој са посебном страшћу није налепила цинична београдска чаршија.
Зато је књига „Ксенија” изузетно драгоцено штиво не само за породицу Ксеније Вучић већ и за будуће истраживаче који ће покушати да дешифрују догађаје од деведестих година наовамо. Издавач „Споменара” је Институт за јавну политику Владимира Беба Поповића, блиског Ксенијиног пријатеља који се налазио не само на супротном политичком спектру већ и у различитом политичком универзуму од онога у којем је лебдела Ксенија. Али, те разлике су их зближиле, уместо да их додатно удаље, што је Поповић детаљно и за њега неуобичајено емотивно описао у свом тексту „Шоља чаја”.
Показујући да уме да спаја неспојиво, макар за српску свакодневицу, Ксенија Вучић је очигледно поседовала дар и да своје пријатеље окупи на једном месту и после своје смрти, попут уредника књиге Петра В. Арбутине, књижевног критичара и есејисте, који је уређивао књиге и сарађивао на издањима великана попут Милорада Павића, Моме Капора, Владете Јеротића, Милована Витезовића. Има их још.
Ако том кругу додамо и Александра Чотрића, афористичара и писца, најближег сарадника лидера СПО Вука Драшковића, који је прве кораке у новинарству правио управо са Ксенијом Вучић у „Српској речи”, некадашњем опозиционом гласилу Српског покрета обнове, похватаћемо детаље из новинарске биографије Ксеније Вучић који су промакли и који су готово непознати.
Како смо ми иначе нација која памти краће од кокоши, дакле, најдуже неколико дана, о деценијама је излишно говорити јер су за Србе то векови – чиме су успели да демантују чак и Миланковићев календар – драго ми је што ће они који то желе, а требало би, имати прилику да се увере да је она, без икакве сумње, била једна од најталентованијих новинара свог времена.
Завршивши Историју уметности на Филозофском факултету у Београду, са образовањем које се сматра аристократским, она се не бави Модиљанијем или Далијем, већ зарања у мистични свет српске политике. Девојка са Дорћола, из угледне породице која је такође идеолошки располућена, а тако је било одувек и тако ће бити заувек у Срба, Ксенија тражи свој пут између десничарског и монархистичког гласила и алтернативног Радио Индекса, који емитује нове таласе младалачког бунта генерације која је имала своје наде, снове и идеале. Радила је и за ВИН продукцију Гордане Суше, која је била на супротном полу Ксенијиних десничарских ставова, али је то није реметило да уради неке од незаборавних прилога која је та продукција створила. Са Индекса је отишла на Студио Б, најважнији медиј београдске чаршије током деведесетих. Када је Зоран Ђинђић постао градоначелник Београда, први интервју дао је новинарки Студија Б – Ксенији Вучић.
Прихватио сам идеју Бебе Поповића да ишчитам старе текстове „Српске речи”, коју ми је послао Чотрић, али сам робовао предрасудама. Знао сам да је правила одличне телевизијске интервјуе на Телевизији Пинк са Едијем Рамом, Николом Груевским и још неколико крупних политичких зверки из домаће радиности. И то је то. Како у „Споменару” има изузетних и емотивних прилога Елме Зукорлић, Јелене Триван, Александре Јанковић, Владимира Ђукановића, Вање Удовичића, као сведочанство о њиховом блиском односу било ми је заиста драгоцено да прочитам њене давне интервјуе из „Српске речи”. Низали су се разговори са једним од оснивача Демократске странке филозофом Слободаном Инићем, редитељем и председником ЈУЛ-а Љубишом Ристићем, бившим шефом комуниста Дражом Марковићем, глумачком громадом Љубом Тадићем, драмским писцем Александром Поповићем…
Зато је веома важно Ксенијино писање посматрати у том историјском контексту некада велике земље, где владају луде шеширџије у земљи чуда, на самој светској граници идеологија, вера и галаксија. Енергична, ведра и разборита девојка, још новинарски девојчурак, жели да одгонетне тајну седмог печата, али српског. Улази у редакцију где пишу професори универзитета, писци и интелектуалци који су за краља и отаџбину, али не само они већ и новинари са другачијом идеолошком матрицом. Од жестоке Дане Драшковић, математичара Милана Божића, академика десне оријентације Николе Милошевића и Косте Чавошког, председнице Грађанског савеза Весне Пешић. У ту шаролику галерију личности и ликова умешали су се и Гордана Суша, Надежда Гаће, Радивој Цветићанин, Михајло Ковач, Ејуб Штитковац, тако да су се, и поред доминације ставова СПО, могле видети и другачије политичке боје, по принципу до тада непознатог уметничко-политичког правца, српског кубизма.
Ксенија одмах креће у акцију, не дозвољава да је звучна имена престраве, већ се намеће управо интервјуима који значајно подижу рејтинг крунског двонедељника у Републици. Једна од најбољих репортажа из тог времена је управо њена, опис неуспелог интервјуа са тадашњим господарем живота и смрти у Србији, Жељком Ражнатовићем Арканом у Ердуту. Требало је много храбрости за такав текст и она га је имала.
Поново треба ставити Ксенијин новинарски ангажман у нови контекст, а то је њена веза и брак са Александром Вучићем, зато што је мачистичко друштво попут нашег, робујући стереотипима о супрузи тадашње младе политичке звезде у успону, а касније и најмоћније политичке фигуре у Србији, по аутоматизму Ксенију сместило у отрцани клише Вучићеве супруге. И код већине је тамо остала и када су окончали брачну заједницу. Таква врста олаког класификовања жена – „ма дај, да није било Вучића” – једна је од највећих неправди учињених према некој колегиници у српском новинарству.
Иако се тада није могло ни наслутити докле ће Вучић догурати, етикета јој је прилепљена по старом обичајном праву, а само је ужи круг новинарског еснафа знао колико је Ксенија била своја, талентована и аутентична. Нисам био њен пријатељ, већ колега. Како сам за њен новинарски форсаж сазнао током склапања ове књиге, а она је имала све ресурсе да то одавно разгласи на сва звона, сада ми је много јасније зашто је имала толико разнобојних пријатеља уписаних у „Споменар”.