Бака ми је говорила: -Кад останеш сам и ујутру устанеш, немој само себи скувати кафу. Скувај је, сине, и онима који ти недостају. Намијени кафу неком свом недостајању.
Никад ми то није било јасно. Мислио сам да тиме сама себи отежава, да тај њен јутарњи ритуал само појачава њена недостајања. А недостајали су јој многи…од браће и сестара па до унучади. Скува она тако те кафе ујутру, а вољенима исприча шта јој се дешава док њих нема.
Упита и њих за здравље…насмије јој се око, а одмах затим и заплаче. Потроши тако све емоције које су јој се протеклог дана и протекле полупроспаване ноћи накупиле на души. Подијели их са шољицама кафе, са фотографијама које су јој стално биле прируци, при срцу…
На крају погледа у икону изнад стола и онако, сјетно каже:
-Боже хвала ти што су били. Не дај да ујутру заборавим да им опет скувам кафу . Можда, сем мене, нема ко да им скува.
Бако, ево почео сам и ја да кувам те кафе…скувао сам и за тебе…причај ми, како си…
Непознат аутор
