На листи најбољих сирева свијета, коју је недавно објавио свјетски атлас хране “Тасте Атлас”, на 27 мјесту нашао се и пљеваљски сир, престигавши, између осталих и чувену италијанску моцарелу.
Члан Удружења произвођача пљеваљског сира, Владимир Чоловић, сматра да пљеваљски сир због свог квалитета и начина израде заслужује још бољи пласман.
“Позиција треба да буде боља јер се пљеваљски сир справља на традиционалан, домаћи начин, без икаквих примјеса само чисто млијеко, што је у ери све већих потреба за здравом храном његова велика предност. Е сад, да ли ће се од 27 мјеста напредовати ка врху листе, зависи од много фактора, а један од њих је и промоција пљеваљског сира кроз његово брендирање. Чини ми се, такође, и да он у Црној Гори још није довољно цијењен. А да јесте, брендирање би већ било завршено, сир познатији и на још већој цијени, што би га и значајно примакло водећим свјетским сиревима гђе и заслужује да буде. Ми смо у Удружењу, у сарадњи са Министарством пољопривреде, још 2013. године кренули у тај процес, одређене ствари договорили, али кад је требало да идемо корак даље, увијек се појављивао неки нови проблем и практично нигђе нисмо стигли” каже Чоловић.
Проблем је, додаје што пљеваљски сир, на неконкурентан начин кваре неке друге врсте сирева:
“Па се ти сиреви на подгоричкој и још неким пијацама продају као пљеваљски, а нису ни “п” од овог нашег, изворног. Зато је важно брендирање и његова територијална заштита јер би сви произвођачи пљеваљског сира добили свој лого и свој одређени број и онда би се тачно знало и шта се продаје и шта купац купује”, истиче наш саговорник.
Чоловић напомиње да је тренутна цијена пљеваљског сира око 4,5 еура, и да она мора бити знатно већа, те да од продаје, тренутно више користи имају накупци и препродавци од самих произвођача. Брендирање и добијање поузданог сертификата би, сматра, и у том случају било од огромне користи:
“Очекујем да у наредним годинама квалитет пљеваљског сира прати и одговарајућа цијена и да га неће свако моћи имати на столу. Било би га можда мање у понуди, али би се за њега знало у читавом свијету. Овако, накупац откупи све количине за неколико еура по килограму, однесе до Подгорице или приморја и тамо га прода за седам, осам или девет еура. И “убере кајмак”. Брендирање би подигло цијену, али би тада произвођач морао да поштује квалитет и било би му омогућено да тај квалитет поштено и наплати. Једноставно, стајао би именом и презименом иза свог производа, а онда боља заштита пљеваљском сиру не треба”, закључује Чоловић.
