Исповест није разговор о томе „како сам био доведен до очаја“, није решење породичних сукоба или жалба на живот. Исповест је сусрет са Богом, где не стојим као „у праву“, већ као „крив“. Где не објашњавам зашто су се ствари догодиле, већ се кајем.
Веома често се дешава (препознатљиво, зар не?):
човек дође и почне:
— „Мој муж је опет разбацао чарапе…“
— „Дјеца су непослушна, не желе да уче…“
— „Дечија соба је у нереду…“
— „Комшиница ме гњави својим проблемима…“
И све ово можете причати 5-10 минута… А на крају додати:
— „Па… била сам изнервирана… Кајем се…“
Али шта се дешава? Као да конструишемо свој говор на такав начин да би свештеник (и ми сами!) помислио:
„Па, она НИЈЕ КРИВА… само су је гурнули…“
И покајање у овом тренутку постаје слабије — јер се у себи и даље бранимо. Трудимо се да останемо „добри“ у очима других. Али у исповести, то је непотребно. У исповести је важно бити искрен.
Стога је правило једноставно:
НИКАДА немојте говорити о туђим гресима у исповести.
Јер ћемо бити одговорни не за њих, већ за себе.
Исповест понекад треба да буде веома кратка — али веома прецизна:
— „Била сам неконтролисана и иритирана својим мужем.“
— „Нисам показивала љубав и стрпљење према деци.“
— „Била сам нетолерантна према свом ближњем.“
— „Осуђивала сам.“
— „Била сам горда.“
То је све. Нема дугих увода. Нема изговора. Нема „али он је почео.“
И још једна важна ствар…
Када долазимо на исповест, долазимо да се ослободимо терета старих грехова.
Зато немојмо узимати нове одмах током исповести — кроз осуђивање и препричавање туђих грешака
