Један је човjек уснио сан… Сањао је да иде пjешчаном обалом, а да је поред њега Господ. Небом су промицале слике из његовог живота, а по пијеску се протезала два низа трагова: један од његових ногу, други од ногу Господњих.
Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човјек се осврнуо да
погледа трагове на пијеску. И одједном је примијетио да се дуж његовог животног пута протеже само један ред трагова. Такође је примијетио да је то било управо у најтеже и најнесрећније вријеме у његовом животу.
Много се ражалостио и упитао је Господа:
„Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али
приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на пијеску.
Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“
И Господ је одговорио: „Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато што сам те у то вријеме носио на рукама.“
