Прича једне вјернице…
Било је то у јесен прије неколико година. Изненада су се појавиле неке тешкоће у мом животу, проблеми које нисам могла сама да ријешим. Размишљала сам коме да се обратим, кога да замолим за помоћ… И одједном ми дође једна светла помисао: ако се нека проста душа помоли за мене, сигурно ће је Бог услишити. Али где наћи такву душу? Помислих: сигурно постоји таква душа у нашем храму! Сјутра ћу на литургији посматрати лица верника. Сигурно ће се на неком лицу видети та простота и доброта.
Сјутрадан је црква била пуна. Разна лица, позната и непозната. Сви се моле,… Посматрам.
И одједном ми се поглед заустави на једној старијој жени, потпуно неприметној, готово невидљивој у тој маси света. Била је омањег раста, на њој скромна и лепа одећа, уредна фризура. А кад се окренула, знала сам да је то она. Лице на коме је била исписана необична доброта и очи које су зрачиле топлином и љубављу. Како раније нисам запазила ову жену?
Прилазим јој након молитве и у пар речи јој објасним ситуацију. Она је само климнула главом. И то је било то.
Кад сам се вратила кући ствари су се неочекивано преокренуле и не само да се све вратило на старо, него се чак и много побољшало.
Након неколико дана опет смо се среле и ја сам јој се захвалила на молитви и замолила је да ми каже како се помолила за мене. Она је рекла:
– Кад си ме замолила да се помолим за тебе, остала сам последња у цркви. Сви су већ били изашли. Пришла сам иконостасу и замолила Господа да ти помогне. Затим сам прочитала Оче наш.
– Само то?
– Да, само то.
И та кратка молитва чисте душе преокренула је читав мој живот.
