Добрица Ерић
У суботу Лазарицу
ишли смо у врбицу
у оближњу црквицу.
Лепо су нас облачиле мајке
миришљаве од сена с појата
Носили смо врбове свирајке
и сребрна звонца око врата.
Видим стадо дечице
путем поред речице
табанају пешице
и броје воденице.
Видим нас у ораховом гају
раскликтане као меденице
За нама ко чобани клацкају
учитељи и учитељице.
Врбе су се савијале
до земље да боље чују
наша звонца и свирале
да нас мало помилују
оресалим гранчицама.
Видим цркву, бакром покривену
са кубетом од злата, скривену
у крошњама букава и јела
и звонару праву као стрела.
Памтим оне голишаве
анђелчиће крај распећа
с кружићима око главе
и рукама пуним цвећа.
Памтим црне и високе жене
монахиње, што скривају лице
замишљене, тихе, повијене
ко жалосне врбе крај црквице.
Још осећам онај нагли
страх што се у грлу груша
и дим тамњана што замагли
плаветнило наших душа.
Памтим радост што је извирала
при повратку и престанку страха
и цвркут наших врбових свирала
испод кршних црквених ораха!
