-1999. НАТО бомба тешко је ранила Ирену Митић (16) из Рибнице код Врања у тренутку док је радила у пољу недалеко од села. Девојка је умрла два дана потом на Неурохируршкој клиници у Нишу, не будећи се из коме. На остатку пројектила којим је она усмрћена убица се потписао као „Ерик. Н”, уз поруку: „Лоша времена. Зар то није дивно”.
-1999. у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију срушен мост на Дунаву, између Смедерева и Ковина
-1944. Београд је у Другом светском рату, на православни Ускрс, бомбардовала савезничка, америчка и британска авијација, наводно ради уништења војних и привредних објеката и зграда у које су Немци сместили администрацију. У нападу је учествовало 130, а сутрадан 600 бомбардера. Бомбе су бацане по систему „тепиха”, широко захватајући стамбене четврти. Никакве праве селекције циљева очигледно није било, разаране су болнице, породилиште у Крунској улици је до темеља разорено. Евидентирано је да је погинуло 1160 српских цивила, тачан број никада неће бити утврђен.
-16. априлa 1346. године српски краљ Душан Немањић у Скопљу, на Васкрс, крунисан је за “цара Срба, Грка и Арбанаса”. Истовремено је проглашена Српска патријаршија сa првим српским патријархом Јоаникијем. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе. По територији је била већа него икад: сем земаља раније српске краљевине, обухватила је Мачву, Захумље, Албанију, Епир, Тесалију, Етолију и сву Македонију изузев Солуна. Држава је почивала на начелу законитости: према Душановом законику закон је јачи и од супротне воље владара. Прерана смрт спријечила га је да створи државу која би замијенила Ромејско /Византијско/ царство, ослабљено турском најездом, чију је опасност најбоље осјетио и покушао да са земљама Запада организује заједничку одбрану, али је то онемогућено, највише због суревњивости угарских краљева. Први српски цар, Душан Силни, сматран је за ,,најбољег војника свога времена“. Био је рођени побједник, изузетна личност српске, али и европске историје. ,,Цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом, висок, прекрасног изгледа и тјелесно врло лијепо грађен”, Душан је био гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе. Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знао и да смирено остварује своје намјере. Умио је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живио, и које није красила сентименталност. Образован, волио је луксуз, о чему свједоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Држао је бројну војску и ону најамничку, најбољу која се тада могла набавити у Европи. Душанов дјед, славни краљ Милутин, ослијепио је његовог оца Стефана Дечанског и послао их у прогонству у Цариград, што је озбиљно утицало на његов живот…Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно мјесто рођења је Цариград, “зеница хришћанске вјере”, који је у сјећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне љепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сјенку на дјечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце.
У овом граду Душан ће први пут, као дијете, спознати себе, али и свој циљ, смисао живота – освајање Цариграда, тог ,,огњишта васељене”. Први српски цар ступа на историјску позорницу 28. јуна 1330. године у бици на Велбужду када његов отац Стефан Дечански побјеђује бугарског владара Михаила Шишмана. На Васкрс 1332. године Душан се оженио Јеленом, сестром новог бугарског владара. Био је далеко испред времена и у односу према жени, царици Јелени, коју је истински уважавао и чије је мишљење цијенио, не либећи се да то често и јавно истакне. Први пут у српској историји једна жена равноправно са мушкарцима улази у отворену дискусију о политичким питањима. Као и његови славни претходници и Душан је одлучио да подигне своју задужбину. Диже манастир Светих Арханђела који је себи намијенио за гробницу.Ипак, Душан није успио да оствари свој сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намјерама, спријечила га је прерана смрт. Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна гдје тачно. Његова смрт је донијела “велику жалост и плач српској земљи и његово тијело би пренесено…с великим погребним сјајем у манастир Св. Арханђела код Призрена, који је сам сазидао”. Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вјечност може да им заповиједа, а историја суди. Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свијести као светионик и недостижан идеал.
-878. први пут поменуто име Београд. Име Београд први пут се помиње у писаним документима 16. априла 878. године, када је папа Јован VIII упутио писмо бугарском кнезу Борису, у коме га обавештава да се Сергије евнух опозива са дужности београдског епископа. Оригинал овог документа налази се у Ватиканском архиву, а тек деведесетих година овог века постао је доступан и нашој јавности. За више од две хиљаде година, колико поуздано постоји као градско насеље, Београд је носио многа имена која су
сведоци су великих олуја које су протутњале овим просторима.
-1485. упокојио се Вук Гргуревић (Змај Огњени Вук) титуларни српски деспот и угарски војсковођа. Једна од најзначајнијих личности са тла данашње Војводине и један од највећих ратника целокупне српске историје био је деспот Вук Гргуревић Бранковић, који је у српску традицију и епику ушао под именом Змај Огњени Вук. Он је био изданак славне српске великашке и владарске породице Бранковић. Пореклом из Захумља, ова породица се уздигла још у време владара из династије Немањића. Војвода Младен, њен родоначелник, био је жупан и управитељ Требиња и Драчевице, а помиње се у изворима од доба краља Милутина.
-1859. Рођен је Арсен Карађорђевић, син кнеза Александра Карађорђевића, рођени брат краља Петра Првог Ослободиоца. Арсен Карађорђевић је носилац 13 одликовања за ратне заслуге и храброст, међу којима се истиче највеће руско царско одликовање: Златна сабља за храброст. Учествовао је у чак девет ратова и 14 двобоја, па и у балканским ратовима. Био је генерал у козачкој војсци, као и генерал Царске гарде у време Октобарске револуције. Након смрти у Паризу (19. октобра 1938.), његов син, тада први намесник, уз највише државне почасти сахранио га је у крипти Цркве Светог Ђорђа на Опленцу.
-1854. Јосиф Панчић добија српско држављанство након дуго очекиваног отпуста из аустроугарског. На овај начин стекао је услов да постане стални професор у Лицеју у Београду.
-1825. рођен Ђура Даничић, филолог, преводилац и лексикограф, биоблиотекар Народне библиотеке у Београду, професор Лицеја и Велике школе у Београду, секретар Друштва српске словесности и Југославенске академије знаности и умјетности
-1872. рођена Бета Вукановић (Бабет Бахмајер), сликарка и педагог
-1828. умро Франциско Хосе де Гоја, шпански сликар и графичар
-1889. рођен Чарли Чаплин, енглески филмски глумац, сценариста и режисер, добитник “Оскар”-а. Чаплин је из Лондона стигао у Америку 1910. Године, као члан путујуће позоришне групе Фреда Карноа. У прва четири филма само је глумио, а затим постао коредитељ, писац, глумац и, на крају, редитељ филмова у којима је играо. Његов главни јунак је скитница гегавог хода, великих ципела, малог шешира и незаобилазног штапа. Током 40 година уметничког рада, Чаплин је снимио 75 кратких и дугометражних филмова
-1867. рођен амерички пилот и конструктор авиона Вилбур Рајт, пионир авијације, који је 1903. с братом Орвилом, у авиону њихове израде, извео први лет у историји ваздухопловства. Лет је трајао 59 секунди и авион је прелетио 285 метара. Браћа Рајт су већ 1905. конструисали авион који је прелетио 39 километара. Основали су 1909. “Америкен Рајт компани” за производњу авиона и исте године војсци САД испоручили први борбени авион ,,Сигнал корпс први”.
– Српска православна Црква 16. априла слави преподобнog Никитu Исповjедникa
