-1992. у сарајевском насељу Пофалићи муслимани убили више од 200 Срба и запалили њихове куће. Истовремено, из насеља Отес и Ступ грађани хрватске националности масовно су иселили због покушаја муслимана да их присилно мобилишу у војску.
-1995. бјежећи испред хрватске офанзиве, око 270 Срба из општина Пакрац и Окучани успјело прећи на територију Републике Српске. Због жестоких напада муслиманских јединица, истог дана у српске општине Бихаћ и Петровац избјегло неколико хиљада жена, дјеце и старих особа.
-17. маја 1917. године умро је српски војсковођа и војвода Радомир Путник.
Војвода Радомир Путник је творац модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и рјешавање тактичких задатака. Српску војску осавременио је новим наоружањем, на кључна мјеста поставио талентоване официре и није дозволио да се политика мијеша у војне послове. Он и војвода Степа Степановић имали су своја посебна мјеста као команданти српске војске, која је ослободила Јужне Словене и омогућила стварање Југославије. Радомир Путник био је војник и војсковођа пуних четрдесет година. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. Након многих распореда и напредовања у служби, 1903. године унапријеђен је у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Године 1906. био је први пут именован за министра војног. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и Први свјетски рат. Послије Кумановске битке унапријеђен је у чин првог војводе српске војске. Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко болестан и није имао много удјела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију успио је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, до албанског приморја. Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар одакле је пребачен на Крф, гдје се лијечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење. Војници су га, тешко болесног, на рукама пренијели преко Албаније. Путник је затражио да му се одобри петомјесечно одсуство за лијечење, које му је краљ Петар I Карађорђевић одобрио. Умро је 17. маја 1917. године у Ници, гдје је ковчег са његовим посмртним остацима остављен у цркви на Руском гробљу. Новембра 1926. године, више од девет година након смрти, на београдску жељезничку станицу стигли су посмртни остаци војводе Путника. Сахрањен је на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Ту му је, прилозима многобројних поштоваоца, подигнут велики споменик.
– 17. маја 1395. године погинуо је Марко Краљевић, најстарији син и наследник краља Вукашина, најпопуларнија личност српских народних пјесама. Краљевић Марко је најпознатији српски епски јунак, помиње се у предањима свих јужнословенских народа, међутим, да ли је био и стварна историјска личност? Истраживања су доказала да је био прави средњовековни витез и владар. Витезови су и настали као заштитници вјере, правде и нејаких, и његовали су идеал сиромаштва, по чему су били војнички еквивалент монасима. Суштина витешког морала заснивала се на хришћанским начелима тог времена, што су заправо општељудске вриједности које и данас симболизују витештво. Историјски Марко се руководио тим начелима.Марко Краљевић заправо симболизује јединство овдашњих народа на средњовјековни начин, када смо могли самосталније да се повезујемо. Пред битку на Ровинама у којој је погинуо, Марко је рекао: „Ја молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату!” Ова порука нам открива човјека који се и у критичним тренуцима трудио да поштује принципе витештва и остане одан свом народу.
-1881. рођен је Гаврило Дожић, митрополит црногорско-приморски и патријарх српски. Патријарх Гаврило Дожић је живео и деловао током великих и значајних историјских дешавања по српски народ. Рођен као Ђорђе Дожић (1881) у Књажевини Црној Гори, био је учесник и сведок уједињења српског народа у једну државу под династијом Карађорђевића, поновног успостављања српске патријаршије, распада Отоманског царства, Аустроугарске и Руске царевине. Учесник је Првог балканског рата. Преживео је страхоте и голготу Првог и Другог светског рата, долазак комуниста на власт у Југославији. Радио је на уједињењу и јачању српске цркве, водио је бригу о српском народу, и осим тога што је био велики духовник, племенити хуманитарац и мисионар, патријарх Гаврило Дожић се показао и као мудар и одлучан политичар. Почетком новембра 1918. године митрополит Гаврило долази на Цетиње и ставља се на чело Омладинске странке, која је била за безусловно уједињење са Србијом. Митрополит Гаврило обновио је Његошеву капелу на Ловћену, која је у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. године била веома оштећена. Приликом увођења Шестојануарске диктатуре 1929. године митрополит Гаврило је био против промене назива земље у Краљевину Југославију. Био је на челу комисије која је десет година, уз извесне промене, радила на Уставу СПЦ, који је донет 1931. године. Био је противник потписивања Тројног пакта (25. марта 1941) и писмено је саветовао југословенској влади да га не потписују. Хитлер је патријарха Гаврила Дожића означио као главног непријатеља и означио га као организатора отпора његовој политици на Балкану, посебно у Југославији. За време Другог светског рата био је једно време у строгом кућном притвору у Манастиру Раковица. Борио се да се СПЦ очува у новој комунистичкој Југославији. Био је велики противник стварања Македонске православне Цркве и алтернативне цркве или „Народне цркве”. Патријарх Гаврило се изненада упокојио 7. маја 1950. године у Београду у 69. години живота.
-1913. упокојио се епископ жички Сава Бараћ Дечанац. Велики родољуб и црквено-народни радник на подручју Јужне и Старе Србије и Косова и Метохије, учесник Берлинског конгреса, први ректор новосноване Српске православне богословије у Призрену, изванредан пастир и беседник.
Кијевску духовну академију је завршио са степеном кандидата богословља 1871. године. По повратку из Русије је постављен за ректора Богословије у Призрену. Учествовао је у раду Берлинског конгреса 1878. године. Упокојио се 17. маја 1913. године у Чачку и привремено је сахрањен у Манастиру Жича. По његовој жељи, пренет је у Манастир Дечане на Видовдан 1936. године.
-1749. рођен енглески љекар Едвард Џенер, проналазач вакцине против великих богиња, чиме је утемељио модерну имунологију. Уочио је да људи заражени крављим богињама не добијају велике богиње ни у вријеме епидемија. Послије двије деценије рада у мају 1796. године успјешно је вакцинисао једног осмогодишњег дјечака. Његова вакцина је убрзо у цијелом свијету прихваћена као поуздана заштита од смртоносних великих богиња.
-1510. умро италијански сликар Сандро Ботичели, који је радио религиозне и алегоријске композиције, а посебно је познат по ликовима Богородице с малим Христом. Његов цртеж је елегантан и узнемирен, ликови идеализовани, а цијело дјело прожето меланхолијом и лирским расположењем.
-1866. умро француски композитор Ерик Сати, противник импресионизма и поборник специфичног упрошћеног музичког израза. Посебно је гајио хумор и гротеску.
-Српска православна Црква 17. маја слави свету мученицу Пелагију Тарсијску
