– 1938. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић) изабран је за 41. патријарха Српске православне Цркве.
Патријарх Гаврило Дожић је живео и дјеловао током великих и значајних историјских дешавања по српски народ. Рођен као Ђорђе Дожић (1881), у Књажевини Црној Гори, био је учесник и сведок уједињења српског народа у једну државу под династијом Карађорђевића, поновног успостављања српске патријаршије, распада Отоманског царства, Аустроугарске и Руске царевине. Учесник је Првог балканског рата. Преживео је страхоте и голготу Првог и Другог светског рата, долазак комуниста на власт у Југославији. Радио је на уједињењу и јачању српске цркве, водио бригу о српском народу и осим тога што је био велики духовник, племенити хуманитарац и мисионар, патријарх Гаврило Дожић се показао и као мудар и одлучан политичар.
–1895. рођен је Милан Кашанин, српски књижевник, музеолог, естета, историчар уметности, преводилац.
Родио се у Белом Манастиру (Барања), а гимназију је завршио у Новом Саду. Студирао је на париској Сорбони естетику и историју уметности. Радио је у Министарству просвете, затим као управник Музеја савремене уметности. Године 1936. Музеј савремене уметности и Историјско-уметнички музеј спојени су и оформљен је Музеј кнеза Павла и за директора је постављен Кашанин. Збирку Музеја савремене уметности оформио је сам кнез-намесник Павле из приватних средстава, такође велики заљубљеник у уметност. Као лични пријатељ кнеза Павла, после Другог светског рата Кашанин је живео потпуно скрајнуто, од ретких преводилачких послова – непотписаних, да би доцније био постављен за руководиоца новоосноване Галерије фресака. Био је покретач и главни уредник изузетног часописа „Уметнички преглед” (1937–1941), који је уживао светски углед. И као књижевник био је изузетан стилиста. Његова дјела су: „Јутрења и бдења”, „Случајна открића”, „Заробљеници”, „Камена открића”, „Српска књижевност у средњем веку”, „Српска уметност у Војводини”.
–1898. умро Милутин Гарашанин, политичар и публициста, министар унутрашњих и спољних послова, потпредседник Владе и председник Народне скупштине Србије
–1888. умро српски новинар и публициста Мита Ценић, сљедбеник Светозара Марковића, најистакнутија личност радничког покрета у Србији од 1875. до смрти. Као студент медицине из Француске је протјеран под оптужбом за припрему атентата на кнеза Милана Обреновића, који је тада боравио у Паризу. У Србији је потом оптужен да припрема преврат и осуђен на осам година робије у тешким оковима. По изласку из затвора покренуо је листове “Радник”, затим “Борбу”, “Истину” и политичко-књижевну ревију “Час”.
–2008. Народна скупштина Републике Српске усвојила Резолуцију о непризнавању једнострано проглашене независности Косова и Метохије и опредјељењима Српске.
–1613. ступио на руски престо Михаил Фјодорович Романов, родоначелник династије Романов
–1984. умро Михаил Александрович Шолохов, руски књижевник, нобеловац. елику популарност Шолохову је донео роман-епопеја „Тихи Дон” (1928-1932) о донским козацима у Првом светском рату и руском Грађанском рату.
Шолохов је детињство провео на козачком салашу, али тачно место његовог рођења није познато. Иако је тако уверљиво, живописно и много писао о козацима, он није био козачког порекла.
Током 20. века роман је у Русији екранизован три пута (1939, 1958. и 1992). Екранизација из 1958. године, коју је снимио прослављени редитељ Сергеј Герасимов, добила је велики број међународних признања.
Трећу екранизацију је снимио ништа мање познати редитељ Сергеј Бондарчук, који је за екранизацију Толстојевог романа „Рат и мир” награђен „Оскаром” и „Златним глобусом”. Његова екранизација „Тихог Дона” била је копродукција СССР-а, Велике Британије и Италије.
Шолохов је почео да зарађује за живот са 15 година и испробао је велики број професија: од физичког радника до школског учитеља. 1922. године, када је радио као окружни порески инспектор, Шолохов је ухапшен због примања мита и осуђен на смрт стрељањем. Отац је за њега платио велику кауцију, а суду је поднео нови матични лист према којим је Шолохову било 15, а не 17 година. Стрељање је замењено казном од годину дана принудног рада у колонији за малолетнике. Међутим, није познато зашто Шолохов, који је под пратњом чувара послат у колонију, никада до ње није стигао.
Познато је да су односи двојице писаца, добитника Нобелове награде, били компликовани. Седамдесетих година 20. века Солжењицин је био међу онима који су Шолохова оптужили за плагијат романа „Тихи Дон”.
С друге стране, Шолохов је подржао хајку на Солжењицина и потписао чувено „Писмо групе совјетских писаца редакцији листа ’Правда’ од 31. августа 1973. о Солжењицину и Сахарову”, у којем се ова два аутора оптужују за покушај „изазивања неповерења према мирољубивој политици совјетске државе”. Шолохов је такође, као писац одан партији, био против доделе Лењинове награде Солжењицину за роман „Један дан Ивана Денисовича”.Касније су обојица одбијалада коментаришу стваралаштво оног другог.
–1677. умро холандски филозоф јеврејског поријекла Барух де Спиноза, творац монистичког детерминизма и један од оснивача либералистичке политичке филозофије. Знатно је утицао на француску просветитељску филозофију и на њемачку филозофију. У младости је искључен из јеврејске заједнице и анатемисан под оптужбом да је говорио о тјелесној природи Бога, кога је замишљао као апсолутну супстанцу која је узрок самој себи. Издржавао се брушењем оптичких сочива и одбио је катедру понуђену у Хајделбергу, јер је желио да очува потпуну интелектуалну независност. Писао је на латинском језику. За живота је објавио само “Принципе филозофије Ренеа Декарта” и “Теолошко-политички трактат”. Постхумно је објављено његово капитално дјело “Етика”, подијељено у пет дијелова – о Богу, о природи и поријеклу духа, о поријеклу и природи афеката, о људском ропству или о снази афеката, о моћи разума или људској слободи. Спиноза је доказивао да филозофија “нема друге сврхе осим истине”, док религија “тежи једино покоравању и побожности”.
-1893. рођен шпански гитариста Андрес Сеговија, највећи мајстор тог инструмента у 20. вијеку. Већ са седам година је почео да приређује концерте широм свијета, изванредно тумачећи дјела класичних мајстора, чиме је гитару уврстио у концертне инструменте озбиљне музике. Транскрибовао је за гитару многе композиције Јохана Себастијана Баха. Многи композитори посветили су му дјела која су компоновали за гитару.
– 21. фебруара 1963. године СССР је упозорио САД да би напад на Кубу могао да значи свјетски рат. Вашингтон је и квалитативно и квантитативно био супериорнији од СССР-а што се нуклеарног оружја тиче.
– 21. фебруара 1431. године почело је суђење Јованки Орлеанки, оптуженој као лажни пророк, вјештица и jеретик. У данашњој варошици Домреми ла Писел, у сеоском домаћинству Жака Дарка, родила се дјевојчица којој су надјенули име Жаен. У то вријеме Француска је трпјела последице дугогодишњег рата, касније названог “Стогодишњи рат“.
–Српска православна црква 21. фебруара слави светог Теодора Стратилата, светог Саву Другог архиепископа српског.
Светитељ из рода нашег српског Свети Сава Други, архиепископ српски син је краља Стефана Првовенчаног, а синовац светог Саве Ⅰ. Прије монашења звао се Предислав. Следујући примјер свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија, под именом Саве II, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи.
