-1718. склопљен Пожаревачки мир између Турске и Аустрије.
Пожаревачком миру претходио је аустро-турски рат (1716–1718) који се водио између Аустрије и Млетачке републике са једне стране и Турске са друге стране у областима где живи српски народ. Чувена битка за Београд била је 15. августа 1717. године. Турску војску од 150 000 војника предводио је Халил-паша, велики везир, а аустријску војску Евгеније Савојски. У тој бици Турци су били поражени. Мировни конгрес започео је 5. јуна, а завршио се 21. јула 1718. године под шаторима на брду Сопот. Било је девет седница, а посредници су били Енглеска и Холандија. По одредбама Пожаревачког мира читава северна Србија до Западне Мораве припала је Аустрији. После рата Аустрија је добила Банат, узан појас Босне поред Саве, северну Србију и Малу Влашку. Поред тога са Турском је закључила Прву трговинску конвенцију, према којој је могла постављати своје конзуле у турским градовима. Трговци су добили потпуну слободу кретања и пословања. Млетачка република је овим миром изгубила свој некадашњи значај и утицај на Леванту и тиме постала другоразредна поморска држава у Европи.
-21. јула 1657. године власти Млетачке републике дале су одобрење да се у Перој усели 15 црногорских породица из Црмнице, Љуботиња, Његуша и Приморја, са око 77-оро људи и 300 грла стоке.Претходне житеље Пероја поморила је куга, која је у том крају пустошила преко стотину година. Само четири мјесеца након досељења у Венецији је издата „Перојска повеља“, којом је Црногорцима у Пероју додијељена земља, пашњаци и шуме у трајно власништво. Упркос историјским и животним неприликама, вјерским и политичким притисцима, перојски су Црногорци током вјекова сачували своју вјеру, језик, традицију и обичаје. Изборили су се код млетачког Сената за вршење православне вјерске службе и боравак свештеника у Пероју, односно за своју цркву, за гробље, за школу и самосталност Пероја од пулске Општине. Вјерске обреде данас обављају у православној цркви Св. Спиридона, славе Светог Николу и Светог Димитрија, говоре српским језиком, имају своју школу, библиотеку „Његош“ са богатим фондом књига и „Друштво перојских Црногораца 1657“, које наставља да чува традицију и културу старе постојбине. Перој је 1913. Године био,,црногорска насеобина” која је сачувала језик, вјеру, обичаје и женску ношњу. Мјесто је живописно, са кућицама лијепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.
-1884. рођен српски биолог и физиолог Иван Ђаја, професор Универзитета у Београду и члан Српске академије наука и умјетности, који је због истраживања физиологије дубоко охлађеног организма стекао свјетски реноме. Један је од оснивача хипотермије. Године 1910. основао је прву катедру за физиологију код нас. Објавио је, сам или са сарадницима, више од 200 научних радова.
–1864. упокојио се Јован Андрејевић Јолес, лекар, први српски анатом, књижевник, књижевни критичар и преводилац. Доктор Јован Андрејевић Јолес био је један од најобразованијих Срба 19. века, лекар, научник, публициста и преводилац. Рођен је 1833. године у Новом Саду. Као студент медицине написао је научни рад „О финој грађи јетре”, који је објављен у једном од најугледнијих медицинских часописа у Европи. Студије медицине завршио је у Бечу. Није прихватио понуђено радно место на Медицинском факултету у Бечу, већ се вратио у родни град, где је брзо стекао реноме одличног лекара, а уз то био и изузетно друштвено активан. Учествовао је у оснивању Српског народног позоришта 1861. године, био један од најагилнијих сарадника Матице српске, писао многе текстове, критике и рецензије, а сматра се и оснивачем естетике романтизма код нас. С Лазом Костићем је први на српски превео једно Шекспирово дело. Писао је о тада потпуно новој уметности – фотографији, и све то са тек напуњених тридесет година. Др Јован Андрејевић је прерано преминуо од туберкулозе плућа, тада неизлечиве болести, 1864. године у Новом Саду.
-1985. умро српски писац Александар Вучо, родоначелник модерне поезије за дјецу у српској књижевнисти, припадник покрета надреалиста.
-1985. умро српски глумац Зоран Радмиловић, непревазиђени мајстор импровизације, који је одушевљавао позоришну публику више него ико и прије и послије њега, често стварајући утисак да је сам – читаво позориште. Глумачку каријеру је почео као студент 1960. године у Београдском драмском позоришту, а 1964. године прешао у Атеље 212. Легенда за живота, упамћен је по низу бриљантних улога, попут краља Ибија, Радована Трећег, … Играо је у многим филмовима и телевизијским серијама.
-2017. умро Предраг Цуне Гојковић, пјевач, истакнути естрадни уметник.
-1994. руски писац Александар Исајевич Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године, први пут дошао у Москву послије протјеривања из отаџбине 1974. године.
-1899. рођен амерички писац Ернест Милер Хемингвеј, добитник Нобелове награде за књижевност 1954. године. У Првом свјетском рату учествовао је на италијанском фронту, што је описао у роману “Збогом, оружје”. Искуства из Шпанског грађанског рата овјековјечио је у роману ,,За ким звона звоне”, а с пута по Африци су настали ,,Сњегови Килиманџара”. Репортерски је обиљежио чињенице, што је одлика школе писаца коју је предводио између два свјетска рата. Истицао је снагу основних људских нагона, а најчешћи мотиви били су рат, лов, борба са биковима, пијанство. Убио се 1961. године.
-1798. послије побједе код пирамида над армијом Мемелука француски генерал Наполеон Бонапарта завладао Египтом.
– Српска православна црква 21. јула слави светог великомученика Прокопија
