Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха или бар без ужаса. Јер смрт је бесмисао, као и живот. Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати, нити јој тражити разлог– говорио је Мехмед-Меша Селимовић који је умро на данашњи дан (11. јула) 1982. године.
Мехмед-Меша Селимовић, члан Српске академије наука и умјетности, један је од највећих српских књижевника 20. вијека. Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли од оца Алије и мајке Паше у богаташкој породици. Били су поријеклом из Билеће. Његов деда и преци били су златари, а отац велепоседник. За време његовога школовања у Тузли отац му је изгубио сав иметак и потпуно је пропао. У тузланској гимназији дружио се углавном са Србима, јер га је прогонила прича, коју је слушао од родитеља, како су његови преци прешли на ислам, да би очували свој велики иметак. Много је пливао, играо фудбал и свирао на гитари. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943. отишао је у партизане, а послије рата је био директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор ,,Босна-филма” и главни уредник издавачке куће ,,Свјетлост”. Због прогона, којем су га подвргли босански политичари, прешао је у Београд и у њему остао до смрти.
Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића, пише Меша Селимовић у својој књизи Сјећања. Негдје ваљда почетком 17. века мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме муслиманску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двеста година, а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију
Према дјеци отац је био строг, или најчешће равнодушан. Није био религиозан, али смо славили главне вјерске празнике. По националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговјетно породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе,“ пише Меша Селимовић у „Сјећањима“.
Овако је говорио Меша Селимовић:
-Најгоре је кад људи ћуте, кад се не објасне, па свака сумња има право на живот. И моја и твоја…
-Је ли то мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од других? Је ли то губитак или добитак, ако сазнамо праву меру, своју и туђу? Губитак је што је та мера ситна, а добитак што не тражимо више.
-Човек није дрво и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно место човек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвесношћу која га чека. Промена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосести његов освојени простор и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења јер је човек млад све док се не боји започињати. Остајући, човек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу.
-Нада је водиља смрти, опаснији убица него мржња. Незадовољство је као звер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача.”
-Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.
-Знаш ли шта је најлепше у животу? Жеља, пријатељу.
Фото: Википедија
