,,Призрен и Цетиње – златна крила српске душе” био је наслов бесједе др Александар Новаков, секретара Косовскометохијског одбора Матице српске у Новом Саду, коју је изговорила на Тројичиндан у недјељу 4. јуна 2023. године, на Духовној академији уприличеној поводом славе манастира Стањевићи код Будве.
Др Александа Новаков, која је донијела дух древног Призрена свог родног мјеста, пренијела је поздраве Матице српске из Српске Атине.
,,Данашња тема јесте српска душа и прича о вјечности којој нас воде златна крила, која су пост и молитва, нераскидива и нераздјељива цјелина на којој почива сва чистота човјечности. Овдје у манастиру Стањевићи, овој другој престоници Црне Горе, како су га звали у доба Петра првог Петровића Његоша, говорићу о два стара града: Призрену и Цетињу, градовима који симболишу златна крила српске душе. О овим старим градовима блаженопочивши Митрополит Амфилохије је рекао: ,,Утврђени су на провјереним темељима, чувари су саборних предања народа, освештани историјом, оплемењени храмовима и културом“, а ја бих додала да су то градови који имају душу. И један и други град били су духовна и културна престоница, просветно средиште, као и политички центар једног дијела српског народа. И то није све. Ови градови споменици, градови музеји у којима се налазе реликвије, манастири, цркве, музеји, налазе се подно великих планина као што су Шар планина и Ловћен. Цетиње је било вијековна престоница Црне Горе, петовјековна зеница њене историје. Цетиње је познато као престоница Црнојевића и Петровића, столица Митрополита и господара Црне Горе, мјесто гдје је одштампана прва јужнословенска књига. На Цетињу су доношене значајне одлуке за српство а уочи и за вријеме великих празника, као што је Тројичиндан.
На Цетињу је рођен, живио и сахрањен Свети Петар Цетињски и можда је баш због његових Светих моштију Цетиње и небеска престоница.
Не заборавимо Владику и писца Петра другог Петровића Његоша, који је изњедрио васељенску мисао. Он је на Цетињу написао ,,Горски вијенац“ једно од најзначајнихих српских књижевних дјела, у којем је ријеч Косово мало мање пута поменуто него ријеч Бог. Владика Раде је обновитељ Косовског завјета и није необично да се у највећем интензитету очувала жива снага косовске традиције, жива као хљеб и вода, баш у Црној Гори. А о томе зашто је то тако говори нам писмо које је Његош са Цетиња написао Осман паши Скадарском: ,,Кад су дивље азијатске ‘орде наше малено, н’о јуначко цартсво разрушиле, онда су моји преци, још неке одабране фамилије које нијесу погинуле од Турака, оставиле своје отачаство и у ове горе утекле“. Његош је сањао ослобођено српство и говорио: ,,Треба најприје да се српство ослободи и уједини. Ја бигх тада у Пећку Патријаршију а кнез српски у Призрен, да заједно владамо над слободним народом.“
И краљ Никола је, попут својих предака, пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао:
Косово је твоје горе
населио јунацима,
рањенијим и славнијим
преживјелим остацима.
У њима је ковчег оста’
Лазаревих аманета
и слободе завјештаји“.
Млади кнез Никола давне 1867. године, уочи Видовдана, казивао је своје стихове:
Онам’, онамо
да виђу Призрен
та то је моје
дома ћу доћ’.
Старина мила тамо ме зове
Ту морам једном оружан поћ…
И пошао је. Након четрдесет пет година је испунио обећање. Ослободио је Метохију.
Поводом славе седам вијекова старог манастира Стањевићи претходно је Свету литургију служио Владика Кирило (Бојовић), након које је пререзан славски колач и освештан споменик великом војводи Николи Стањевићу.
