foto FoNet/Kostadin Kamenov
Иако се средње школе за које је потребан највећи број поена често проглашавају за најпопуларније и најтеже за упис, статистика показује да висок уписни праг за неке образовне профиле не значи да су били и најтраженији.
У прилог томе сведоче последњи објављени подаци Министарства просвете за 2021. годину по којима су се на листи најпопуларнијих школа и профила (према броју пријављених на једно место) нашли медицинска сестра-техничар у Медицинској школи у Новом Пазару, затим техничар друмског саобраћаја у лесковачкој Техничкој школи „Раде Металац“, техничар за дигиталну графику и интернет обликовање у Графичко-медијској школи у Београду, те техничар друмског саобраћаја у Првој техничкој школи у Крушевцу и медицинска сестра у Медицинској школу „Др Алекса Савић“ у Прокупљу.
Доњи праг такође није показатељ квалитета неке средње школе иако се, бар што се тиче Београда, управо на основу тог податка често може чути у јавности да су гимназије за које је било потребно највише поена и најбоље школе.
– У нашој земљи не постоји ранг-листа најбољих школа, нити такву евиденцију води Министарство просвете. Да би се утврдило које су школе најквалитетније потребна је комплексна анализа, а пре свега да се дефинише методологија која би се користила за рангирање. У обзир би се морали узети улазни подаци, то јест са коликим бројем поена се уписује у средњу школу и како су ученици даље прошли што се тиче уписа на факултет – каже за Данас Александар Марков, председник Форума београдских гимназија.
Он истиче да се у јавности као мерило за проглашавање неке гимназије најбољом узима број поена последњег примљеног ученика, али да тај податак није меродаван.
– То што је доњи праг за упис у неку гимназију 94, 95 или 96 поена, није никаква гаранција да ће таква школа дати најквалитетније знање и да су сви наставници добри. Ја радим у Осмој гимназији, а могао бих да радим у Првој или Трећој, као што и мој колега који предаје у основној школи може да ради и у средњој школи. Често се и дешава да наставници предају паралелно у гимназији и средњој стручној школи. Дакле, кадар је исти и од наставника зависи како ће реализовати прописани план и програм и које ће методе рада користити – наводи Марков.
Додаје да у свакој школи има наставника који само „одраде“ свој посао, али и оних који се више труде, као што има наставника који су осавременили наставу, као и оних који држе екс катедра предавања.
– Правила нема. За Осму гимназију, рецимо, није потребан јако висок број поена, али се дешавало да наши ученици буду први на ранг-листама Електротехничког и Правног факултета или да буду у врху – истиче саговорник Данаса.
Ранг-листе најпопуларнијих школа које објављују медији пред сваки упис у средње школе праве се искључиво према доњем прагу, односно броју поена који је имао последњи примљени ученик.
– Ако се овако поставе ствари на тој листи налазе се све гимназије из центра града – Трећа, Четрнаеста, Прва, Пета гимназија, а што идете даље ка периферији опада број поена. Осма, Шеста и Дванаеста гимназија имају додатни проблем јер су територијално једна близу друге. Најмање поена за упис је потребно у гимназијама на ободу Београда, али то не значи да су то лоше школе – истиче Марков.
Приликом тумачења ових података родитељи и деца често занемарују уписне квоте. Ако нека гимназија, рецимо, уписује 90 ученика на природном смеру онда се број поена последњег уписаног ученика не може упоређивати са бројем бодова последњег на ранг-листи гимназије која прима 150 или 180 ђака и на основу тога извући закључак да је прва школа тежа од друге.
Иначе, по правилу у већини гимназија је на природно-математичком смеру потребан већи број поена за упис, због чега у јавности влада уверење да овај смер уписују бољи ђаци и да је тежи, што такође не мора да буде тачно.
Александар Марков каже за школу може да буде предност ако добије ђаке са већим бројем поена јер средина у којој је доста квалитетних ученика може да буде подстицајна за рад и учење.
– Али то ипак не може да буде гаранција квалитета, јер неко ко жели да учи и ко је свестан да му треба знање биће једнако добар и у Седмој, гимназији „Патријарх Павле“, Осмој или Трећој. Ученици који знају више свакако ће се више трудити, али ако професор успе да подстакне ученике који су дошли са мањим бројем бодова да се више труде и из њих „извуче“ максумум, он је, по мом мишљењу, направио већи успех него онај који ради са најбољим ђацима. Изузимам специјализоване гимназије попут Математичке и Филолошке, које уписују талентовани ученици и ту је концепт рада другачији него у класичним гимназијама – каже Марков.
Он напомиње и да се неретко дешава да се школа проглашава за непопуларну и да је ученици избегавају ако у њој раде професори који слове за строге, а као пример наводи покојног професора математике у Шестој гимназији Јована Кнежевића, познатог по надимку „Јоца убица“.
На питање има ли истине у причама да је у истој школи једна смена лакша, а друга тежа, Марков каже да се и то дешава, али да нема утемељено објашњење.
– Дешава се да се одељења формирају према томе који језик као други страни уче ученици или који су изборни програм одабрали па да се због тога наруши пракса да се одељења уједначе према претходном успеху ученика. Може да се догоди и да се професори старог кова држе заједно и гледају да раде у истој смени па се на основу тога једна од смена проглашава за тежу – истиче Марков.
Квалитет рада образовних установа у Србији „мери“ се екстерном евалуацијом, и то у шест области, од наставе и учења, образовних постигнућа ученика, организације рада и руковођења до етоса, а школе на крају тог процеса добијају оцене. Међутим, оне се нигде јавно не објављују, па родитељи не само да не знају како је нека школа оцењена, већ нису информисани ни чему ова процена служи.
Спољашња провера квалитета рада образовних установа се не спроводи у континуитету, а сами просветни радници имају примедбе на тај поступак. И наш саговорник каже да се школе и школска документација уочи доласка екстерних евалуатора неретко „шминкају“, чега су, како каже, свесни и они који ову процедуру спроводе.
Упитан да ли би државна матура могла дати податке о томе које су школе најбоље, Марков каже да би поред матуре у томе могло помоћи и екстерно тестирање које би се спроводило периодично, чиме би се добила објективнија слика шта се и како ради у школама.
– Ја бих свакако препоручио да се упише гимназија која је најближа месту становања уместо да неко ко живи у Обреновцу путује у центар града или са Видиковца на Дорћол. Мислим да је за децу много битније где су им се уписали другари него што гледају број поена за упис – наводи наш саговорник.
