Десетине хиљада људи излило се по улицама Париза, Берлина, Лондона, Рима, Лисабона, Брисела, Марсеја и подигло свој глас против сукоба који букте у срцу старог континента. Ни демонстрације ни демонстранти нису јединствени у својим политичким ставовима или идеологијама али једно им је заједничко – не желе да учествују у рату у Украјини.
Са падом животног стандарда, скоком цијена и енергетском кризом расте незадовољство грађана широм Европе. Десетине хиљада људи окупило се у европским градовима како би исказали све веће незадовољство поводом слања војне и финансијске помоћи Кијеву. Док се једни залажу само за мир, други просто одбијају да прихвате чињеницу да њихове владе новац пореских обавезника троше на финансирање украјинске војске у сукобу који их се, по њиховом мишљењу, и не тиче.
Душан Гујаничић, истраживач у Институту за политичке студије, изражава сумњу да ће протести широм Француске и воља грађана на било који начин утицати на одлуке владе у Паризу, али напомиње да владе европских земаља само испитују јавно мњење пуштајуц́и одређене изјаве у етар.
У међународној политици као и у унутрашњој постоји нешто што се зове „опипавање пулса“ и „пуштање пробних балона“. Ја сам готово увјерен да су Француска и Њемачка свесни да ц́е ти максималистички ратни циљеви које је Зеленски поставио тешко проћи, не само ове године већ и у наредном периоду, рекао је Гујаничић за Спутњик.
Он вјерује да Зеленски неће мењати своје ставове уколико не дође до неке веће промјене на фронту.
Он је свесно, да ли самостално или под притиском својих англоамеричких савезника, заузео одређене ставове и сада му је јако тешко да пред својом јавношћу спусти лествицу, поготово уколико заиста верује у војну побједу, сматра Гујаничић.
У Уједињеном краљевству је формирана коалиција „Зауставите рат“ која захтева мировне преговоре и супротставља се ратнохушкачкој агенди Запада која се спроводи под паролом војне подршке. Њихови захтеви део су такозваног „викенда акције“ који се одржао широм Европе с почетком у Италији.
Демонстрације са истим циљем и захтјевима одржане су и у Португалу, Бечу, Цириху, али и са друге стране Атлантског океана. У Америци је група заговорника прекида наоружавања украјинских војника пропутовала више од 50 градова широм земље где су одршажавали скупове на којима се агитовало за мир. Ова чињеница не треба да чуди с обзиром на то да су Сједињене Америчке Државе потрошиле више новца за слање војне помоц́и Украјини него све остале Западне силе – до сада су дали 100 милијарди долара за финансирање рата у Украјини. Амерички грађани дижу свој глас против овога у Вашингтону, Њујорку, Бостону, Филаделфији, Сан Франциску и другим градовима.
Мадрид, Барселона, Милано, Торино, Напуљ, Бари, Палермо, Фиренца, Болоња и многи други прикључили су се протестима за окончање ако не рата, а онда наоружавања украјинских војника од њихових пара.
У Њемачкој је чак 16 различитих мировних организација спровело преко 20 догађаја, перформанса, протеста у различитим градовима, од Берлина, преко Франкфурта до Хамбурга.
Тешко је рећи да ли се ради о антиратним демонстрацијама или су оне ипак мало конкретније. Не би било погрешно назвати их анти-НАТО окупљањима, али не треба губити из вида чињеницу да окупљени демонстранти долазе из различитих социјалних, економских, па и националних средина те да су њихови разлози протестовања различити. Док се једни противе слању својих преко потребних пара у Украјину без икаквог наџора и контроле, други занемарују лицемерје НАТО и противе се руској специјалној операцији.
Људи који ту долазе долазе из различитих група, па неки у томе виде подршку Путину, неки виде подршку пацифизму и Украјини, а неки виде борбу против НАТО-а. То је окупљање са разноврсним мотивима где се не може рећи да су демонстрације само проруске или антинато. У њима учествују људи са различитим мотивима, говори за Спутњик Ненад Радичевић дописник РТС-а из Немачке.
Када се говори о антиратним протестима не може се рећи да они представљају доминантан став јавности Немачке, Француске, Италије итд. али, сматра Радичевић, свакако представља индикатор незадовољства које народ испољава по питању украјинске кризе.
То је једна комбинација од левичарских пацифистичких опција преко крајњих љевичара до крајњих десничара, теоретичара завјере, Алтернативе за Њемачку и неких беснијих покрета. То је гемишт различитих идеолошких схватања али и сигнал европским владама да узму у обзир и могућност да Европа не жели више да учествује у америчкој НАТО антируској хистерији по цијену свог живота или животног стандарда“, објашњава Радичевић.
(спутњик)
