Новинар и књижевник Живојин Ракочевић присећа се да је уочи 17. марта 2004. године завладала необична тишина на Косову, након које је руља састављена од хиљаде Албанаца кренула да руши и пали све пред собом. Иако је владало уверење да ће након погрома идеја о косовској независности нестати, међународна заједница је, како наводи, наградила цивилизацијски злочин, а Срби су након тога остали без градова, повратка, са ожиљком и симболом „догодило вам се најгоре, али ви сте преживели“.
Живојин Ракочевић, тада главни и одговорни уредник Радија Ким, присећајући се 17. марта 2004. године и дешавања у Чаглавици, крај Приштине, истиче да је неколико дана уочи погрома завлада несвакидашња тишина на Косову која је, како наводи, Србима из искуства говорила да се нешто спрема.
„Е таква злокобна тишина је захватила Косово неколико дана пре 17. марта, што значи да се изнутра нешто кувало, да су те параструктуре одлучивале о нашим животима, о нашој цивилизацији, и о свему што ми имамо на Косову и Метохији. Онда је само дошла експлозија и тај глас из Косовске Митровице Валентине Чукић који каже овде је почео хаос, ја не знам шта се дешава, пуца се, шта се дешава код вас. Позвао сам професорку Митру Рељић која је била у универзиттском насељу у Приштини и питао да ли видиш са прозора уз ветерник, креће ли се нешто према нама. Она је рекла да маса иде на Чаглавицу и тог тренутка ми смо ударени стихијом која је пуних 12 сати засипала Чаглавицу и засипала наше животе“, прича Ракочевић.
У Чаглавици је тог дана рањен Јовица Ивић.
„Прво смо видели крваве мрље од његовог рањавања на улици поред пута, дошли су средњошколци, његови другари из Грачанице, био је протест, био је тај, да кажем, грч на који смо ми већ навикли. Ми смо живели са мртвима, са рањенима, са вестима да је неко отет, да је неко тучен, каменовања ми нисмо ни регистровали. Ми смо једноставно као народ, као заједница, као медијска заједница регистровали све то, али били смо доведени у то стање да смо реаговали само на мртве и рањене“, истакао је Ракочевић.
Он се присећа и разговора са колегама новинарима, који су се, како наводи, у сред ватре и несреће, трудили да помогну, а истровремено и извештавају о ситуацији.
„Ја никада нећу заборавити разговор са колегом Зораном Бабовићем из Косова Поља, новинаром РТВ Мост, РТВ Приштине, РТС-а, када се јавио ми смо схватили да све пропада, да све пале, да ничег нема и наша најважнија реченица је била да знамо где смо ми, где смо стали, где се боримо, где пружамо било какав отпор, докле је ватра дошла, како ћемо преживети и можда најважнија вест је била она коју је он написао да су Срби стали у Угљару, да се ту бране, да је ситуација таква да је тај талас заустављен и чини ми се негде у етру, међу људима, у разговору, да је та реченица о томе да је тај талас заустављен, да је то зло заустављено некако све нас смирила и тај вапај, који нам бар отуда даје један тренутак наде, нас је некако смирио“, истиче он.
Било је, како каже, милион детаља и лица који се смењују, ватра која гута куће и храбрих људи који, ни под притиском, нису желели да напусте своје домове.
„Сећам се старица из породице Марковић коју изводимо из куће, јер је потпуно парализована од удара демонстраната који су упали у њен дом и све поразбијали на њене очи, а она седи потпуно залеђена за столом са неком кесом ствари поред себе и готово је са њеним светом, готово је са њеним погледом, готово је са њеним очима. Вама остаје само да је изведете и да у следећем таласу нестане њен дом. Ја колико могу да схватим, сада са на месту њеног дома налази онај милионски Бау маркет, неки огромни тржни центар, али сваки пут када прођем поред тог центра ја видим њено лице у центру свега тога и видим како смо у том тренутку покушавали да спасимо животе, људе, да одржимо ситуацију, да некако голим животима заустављамо десетине и десетине напада, стихије, али тај страх, он се јавља када предахнете, када станете, када видите шта се десило, када неко ту, поред вас, буде погођен снајпером“, присећа се Ракочевић.
Ситуација се у Чаглавици није смиривала ни сутрадан, 18. марта, када је, како тврди Ракочевић, неко одлучио да пусти саобраћај кроз то место.
„Срби нису желели да тај пут тај дан буде отворен за саобраћај, јер би сигурно било жртава, али некоме је било стало да покаже да су Албанци жртве и да је то све неки сукоб две стране. 17. март и сукоб у Чаглавици уопште није био сукоб две стране, то је био општи напад на једну цивилизацију, општи напад на наше школе, библиотеке, цркве, фреске, манастире, иконе, на сав живот, на животиње, и онда ви схватите да морате да преживите и да вас тај талас поклапа, а да је једино решење да рационално себи у том тренутку објасните шта је ваш следећи потез и шта у следећој секунди ви радите, кога покушавате да спасавате, у кога имате поверења, шта је следећи корак и нема никакве панике, ви сте изнутра стиснути, сви страхови су отишли од вас и остали сте ви са голим животом наспрам хиљаде људи који су дошли да униште све што имате“, истиче он.
Српски народ је, како тврди, живео у убеђењу да је 17. март апсолутни крај идеје о косовској независности и да ће демократски, савремени свет који то посматра својим очима рећи „не може се оваквом систему поверити такав степен слобода, такав степен управе, ви не можете са тим, то није природно, то није нормално“, међутим десило се, како истиче, супротно.
„Гори Богородица Љевишка, вешају се животиње, свиње по Обилићу, у Чаглавици у једном тренутку ви видите да је руља побила комплетан кокошињац, сву живину су побили. Палили све на што су наишли, и онда кажете међународна заједница ово мора да види, ово свет мора да види, и рећи ће не, овај живот морате да поделите са другима, ви очигледно нисте способни да у овом тренутку направите функционално друштво и то функционално друштво мора да подели одговорност са неким, јер ви нисте способни да направите систем који ће уживати ту неку идеалну светску независност, међутим, догодило се сасвим супротно, међународна заједница је наградила насиље 17. марта, наградила је тај цивилизацијски злочин који се може упоредити са најгорим злочинима у историји, али ми морамо стално да знамо да се овај злочин догодио у доба мира, у присуству 30.000 војника, у присуству 5-6.000 Унмик службеника, тајних служби, косовске полиције, систем, институције, ништа није постојало. Све је ођедном нестало и све то је међународна заједница превидела“, наводи он.
После 17. марта Срби су протерани из готово свих градова на Косову, а повратка више није било.
„Ми смо чак и у Штимљу имали људе који су живели у крајње немогућим условима, ми смо имали људе који по две године нису излазили из својих станова у Приштини, али су били у Приштини, ми смо имали какву такву заједницу која је била интегрисана са Богословијом у Призрену, ми смо имали те неке људе који су излазили на улице у граду, али та стихија 17. марта је прецизно навођена, савршено организована, и она је проналазила људе по становима, избацивала их напоље, тукла их, неке је и убијала, девет људи је страдало за које знамо. Ми више не знамо ко је касније умирао по болницама, размера те стихије пребијања последица уопште није могла да се систематизује“, казао је Ракочевић.
Додаје да Срби и 20 година након погрома откривају шта им се догодило, а да последице стихије од 17. марта трпе и данас.
„Ми 20 година знамо да су хиљаде икона завршиле на црном тржишту. Вероватно ћемо у наредних 20 или 30 година на том истом тржишту налазити реликвије које су покрадене из наших цркава и манастира. Ми никада нећемо сазнати колико хиљада гробова је поломљено тог дана. Ми знамо за Девич, ми знамо за Бело Поље, ми знамо за гробље у Приштини. Ти лепи крстови из 19. века изнад цркве у Приштини су сломљени, те плоче које су покривале кости покојника су разбијене, размере те стихије ми трпимо и данас“, рекао је он.
17. и 18. март се урезао у свест Срба на Косову, тврди Ракочевић, а ти датуми су постали симбол који говори „догодило вам се најгоре, али ви сте преживели“.
Извор: Косово Онлине
