Пише: Горан Даниловић
Просвјетни радници се припремају за штрајк. Можемо о томе да закључујемо различито али када бисмо се манули демагошких ралога примијетили бисмо да су у праву. Не само зато што им је обећано и гарантовано повећање плата, што су са Владом потписали грански колективни уговор, него зато што је то и за државу паметно и одговорно. Није да траже хљеба преко погаче, него траже достојанствену зараду. Јесу ли је заслужили? Јесу, колико сви други, којима је линеарно повећаван лични доходак, а некима и пензија!
Лијепо је незамјерати се Влади и држави, то смо искусили давно али; нисмо се за то борили – говорила је и баба Марица када је њена послератна, пролетерска, власт ударала намете на борачку пензију.
Све што нам је бивша ДПС Влада оставила као обавезу испоштовали смо као да смо им били најрођенији; нема реваншизма?
Сви споразуми које смо свако мало потписивали, од 2020, па ево до потоњих потписа, били су потврђивање одлука и политика ДПС влада бираних на краденим изборима. И Здравко, Марко и Јанко, носили су се са некаквим потписаним пусулама у којима је писало да прихватамо наше спољнополитичке обавезе; да ћемо остати на истом путу; да нећемо таласати; да се кунемо у потпис и попис да ћемо прије пуцати у нашу ногу него у ципелицу из Брисела.
Заклели смо се и Зеленском да ћемо дати највише што можемо да одбранимо његову визију слободе, Русији, да ћемо вјечно бранити сувереност Украјине, Србији да јој нећемо признати суверинетет и тако отпризнавати Косово, а Израелу да ћемо га разумијевати до последњег палестинског гроба у Гази.
Дакле, ми гласно држимо ријеч према вани, али према унутра смо мучки тихи. Гасологија повезана са Психологијом, међутим, учи да, ако већ мораш да се г(л)аснеш према споља, то увијек радиш што тише и скоро недишући – културно и васпитано.
Просвјетари немају „свој Брисел“, нијесу никада били дио неког споразума, договарали су и потписивали са Дритановом Владом што је прилично дилетантски. Ако хоће да им се испоштује потпис онда морају „ископати“ какав обуцак који је негдје нашаран са ДПС-овом. Нажалост, биће тешко – Ђукановић је према унутра добро пазио шта потписује, али је зато према споља био галантан. Просто, није контролисао сфинктере; радило се о стеченом, безусловном рефлексу.
Просвјетни радници и њихови проблеми нису ни медијски атрактивни као, рецимо, регионалне теме. Да јесу, одавно би имали подршку Тонија Пицуле или, макар, госпође Писонеро.
Ако се, ипак, одваже да јако заштрајкују ево неколико упозорења;
Оптужиће их да су били на прослави Дана државности Републике Српске у Бањалуци;
Да их је поткупио Српски Свет да сруше нову власт. Да су криви што нам дјеца не побјеђују на ПИСА тестовима! Пришиће им се и незахвалност јер не могу да се стрпе једну годину, а под Миловом влашћу су ћутали и трпјели тридесет година. Застрашујуће је, дакле, колико би све могло да заличи на „оно доба“ када се дисквалификацијама обрачунавало са штрајкачима свих врста.
Регионалне теме, међутим, могу бити сјајан фластер за учитељско незадовољство.
То иде отприлике овако:
Просвјетари улазе у штрајк, а на нашим, „коначно слободним медијима“ тема број један је Устав Босне и Херцеговине!
Да ли наши политичари знају да је Дан Српске проглашен неуставним?
Гдје то има на свијету да идеш негдје на некакву неуставну свечаност у другој земљи?
Како би то изгледало када би албански и црногорски политичари ишли на свечаности по Приштини које нису у складу са Уставом Србије? Е, да, разлика је огромна – Црна Гора је признала независност Косова па ми ово поређење није требало. Ипак, то значи да је Русија урадила добар посао када је признала Абхазију и Сјеверну Осетију јер тако нема никаквих обавеза према Уставу Грузије? О Криму и још четири региона некадашње Украјине да не говоримо. Уосталом, Американци су „отпризнали“ Тајван још седамдесетих, али су спремни да уђу у рат са Кином око његове независности.
Видите сада и сами да је медијски фластер за штрајк просветара сјајан и издашно функционалан. Након неколико реченица о региону, Русима, Американцима и Кинезима нико од вас више није заинтересован за причу о штрајку просвјетних радника.
Ипак, штрајковаће и то с правом. Ако су обавезе и дугови које су нам оставиле ДПС владе за нас готово „свето писмо“, ред је да намиримо и потписано од Владе Дритана Абазовића.
А што се тиче реваншизма само неколико чињеница.
Нема примјера да је нека недемократска власт, након деценија несмјењивости, прошла боље него они наши вјечити господари. Снашли су се и у првој поставгустовској влади – транзитирали су по дубини, од Владе до мјесних заједница, представљајући се као професионалци са искуством, спремни за „меритократију“ и „шупље филтере“ наше нове власти. Кроз мањинску Владу и званично су се вратили у седла. Све вријеме кључни поклич тих јахача апокапилсе био је „нема реваншизма“!
„Тихи“ неспоразум, односно, латентна нетрпељивост и међу новом парламентарном већином, изнова је отворила простор за старе и опробане кадрове бившег режима. Ако не побиједе на конкурсима онда их постављају кроз разрађени шематизам и по принципу „биће он наш“! Може и тако, али онда се поставља питање чији су „наши“?
Нисте побиједили захваљући онима који су жељели да изгубите, него захваљући овима који су ризиковали све да бисте побиједили. Е, ови други су најгоре прошли и неће вам (и нам) заборавити услугу. Нема реваншизма? Има, има; сачекајте још само мало!
