Посланик Бошњачке странке Јасмин Ћоровић стао је у одбрану савјетника Аднана Муховића поводом његовог позивања у Министарство унутрашњих послова (МУП), позивајући се притом на уставне и европске гаранције слободе изражавања.
Муховић је у јавности изнио спорне ставове о владару Црне Горе и највећем српском пјеснику Петру II Петровићу Његошу.
Међутим, овакав принципијелни став отвара питање досљедности у политичком дјеловању саме Бошњачке странке.
У коментару на друштвеној мрежи Фејсбук, Ћоровић је затражио објашњење о правном основу за Муховићево позивање у полицију, нагласивши да слобода изражавања није привилегија коју додјељују институције, већ темељно право загарантовано чланом 47 Устава Црне Горе и чланом 10 Европске конвенције о људским правима.
Он је поручио да грађани имају право да износе мишљења, ставове и критике, укључујући и оне који су полемични или непријатни, те да се не смије дозволити стварање атмосфере у којој ће грађани страхoвати од полицијских позива због написане ријечи.
Позивајући се на члан 259 Законика о кривичном поступку, Ћоровић је закључио да граница слободе говора постоји само тамо гдје почиње законом препознатљиво угрожавање права других, а не тамо гдје престаје нечије слагање са изнесеним ставом.
Ипак, док се функционер Бошњачке странке у овом случају залаже за широко тумачење слободе говора и заштиту права на различито мишљење, политичка пракса његове партије често указује на другачији приступ.
Дјеловање БС-а у значајној мјери заснива се на сталном преиспитивању и етикетирању неистомишљеника по питању ратних дешавања у Босни и Херцеговини и односа према Сребреници.
Умјесто толеранције за полемичне и другачије ставове на коју се Ћоровић сада позива, политика његове странке, према оцјени аутора текста, неријетко се своди на својеврсни „лов“ на ставове грађана, јавних личности и политичких актера, како кроз јавне наступе и институционалне захтјеве, тако и кроз праћење објава на Фејсбуку и другим друштвеним мрежама.
У таквим ситуацијама, изношење другачијег мишљења или историјског тумачења не третира се као легитимно уставно право на критику и полемику, већ постаје повод за политичке осуде и захтјеве за санкционисањем.
Због тога позивање на Устав и Европску конвенцију о људским правима у одбрани партијског колеге дјелује селективно, јер се принципи слободе изражавања бране онда када су у питању ставови блиски тој политичкој опцији, док се у другим случајевима, како се тврди у тексту, притиском на јавни говор настоји ограничити простор за другачије мишљење.
