Уставним нормирањем српског језика као службеног Црна Гора ће најбоље потврдити свој грађански и европски карактер.
Пише: Милун Зоговић
Допуна Устава у односу на то питање, на начин да се не повређују ничија права, води помирењу у Црној Гори и у општем је интересу дугорочне стабилности и напретка Црне Горе.
Неопходност уважавања реалности, коју су континуирано показали пописи становништа и 2003. и 2011. и 2023. године је превасходно цивилизацијско, па тек онда правно питање. Реалност је да српским језиком говори највећи број грађана Црне Горе. Устав Црне Горе из 2007. године искључиво је препознао црногорски као једини службени језик. Дискриминација према српском језику спроведена је упркос резултатима пописа из 2003. године, на којем се 64,5% грађана изјаснило да говори српским језиком, док је оних, који говоре црногорским, било 22%. Ту се најбоље види привремени „тријумф“ политичко-правног насиља над фактичким стањем.
Преседан, који директно руши темеље грађанског и европског концепта државе Црне Горе, неопходно је отклонити кроз шири дијалог свих релевантних чинилаца, гдје би се анализом аргумената за и против дошло до сагласности за уважавање фактичког стања. То би значило санирање негативних посљедица неодрживе, а тренутно важеће дискриминације српског језика, коју је починио уставописац из 2007. године. Очигледно је постојала намјера да ову дискриминацију по сваку цијену учини трајном и уведе у легалне и легитимне токове.
Аутори ових бесмислених дискриминаторних рјешења, који потичу из кругова црногорских националиста дукљанске оријентације, покушали су ове идеје „забетонирати“ Чланом 157 Устава ЦГ, који прописује да се и Члан 13 може мијењати ако се на државном референдуму за промјену изјасни најмање три петине свих бирача. Овакво апсурдно рјешење готово да и не постоји у упоредној пракси. Таква већина је далеко изнад познатих и прокламованих међународних стандарда.
Чак је Уставом прописано да се ни члан 157 не може промијенити без референдумске већине од 3/5 свих бирача. Дакле, све тековине преварне политике режима ДПС-а и СДП-а поменути кругови црногорских националиста хтјели су кроз Устав учинити непромјењивим, укључујући и некажњивост према починиоцима, из њихових редова, огромне пљачке државе и грађана. Историја уставно-правне праксе на просторима Црне Горе учи нас да свако ново уставно рјешење мора бити утемељено на уважавању реалног стања, које диктира већина грађана.
Зато је неопходно допунити Устав нормом, којом се не третира Члан 13, него се уноси нови члан, и ново поглавље, које треба да садржи сљедеће: Српски језик, којим говори већина грађана Црне Горе, је службени. Нијесам искључив у одређивању правне формулације, јер се може десити да на неком од наредних пописа и неки други језик буде већински. Стога ми може бити прихватљива формулација да је, поред већ Уставом прописаног, службени језик и онај којим се на попису изјасни да говори највећи број грађана Црне Горе.
Заговорници 3/5 на референдуму, који су искључиви, и који својим наступима шире подјеле, колико год да се упињу, не могу учинити разумним и прихватљивим своје ставове да једино црногорски језик може имати статус службеног језика, па ма колико грађана њиме да говори. Ти ставови су у директном сукобу са карактером и принципима грађанског друштва и државе.
Иза такозваног уставног чистунства и наводног поштовања Устава крију се радикални, искључиви и чак националистички ставови у циљу дискриминације српске језичке и националне заједнице. Тим истим протагонистима није сметао ниједан неуставни чин, или непоштовање важећих уставних норми када су остваривали своје политичке, идеолошке и друге циљеве (црногорски језик, елиминисање традиционалне заставе тробојке, независност Црне Горе…). Ја у неким неуставним актима од 1990. до данас, али не и у питањима идентитета, видим нужност уважавања реалности тог времена и озбиљност политичких актера да кроз најшири могући договор преточе реалност у нову уставну праксу или уставна рјешења.
Моје залагање за нормирање српског језика као службеног представља позив да се кроз што шири дијалог и договор постигне већина од најмање 2/3, како би се то рјешење могло уградити у Устав. Наглашавам да се кроз овај правни пут не повређује ниједна норма важећег Устава. Дакле, мој предлог је да се на уставан начин уважи реалност, а то је да се српски језик Уставом дефинише као службени.
Овим текстом показаћу како се приликом доношења крупних одлука није поштовао Устав из 1992. године, и како су гажене његове најважније одредбе. Кршење тих уставних норми није санкционисала међународна заједница. Напротив. Признајући независност Црне Горе, међународна заједница и Уједињене Нације су се опредијелиле да између поштовања Устава државе и фактичког стања, које показује једнострано усвојени извјештај ДИК-а, подрже резултате референдума а не уставне норме. Ја се не залажем данас за кршење Устава, већ сматрам да се фактичко стање, везано за српски језик, може пренијети у Устав без кршења уставних норми. А то је могуће ако постоји политичка воља и одговорност кључних политичких актера за доношење овакве одлуке.
Да подсјетимо на Устав Црне Горе из 1992. године, Члан 9: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Равноправно је ћирилично и латинично писмо. У општинама у којима већину или значајан дио становништва чине припадници националних и етничких група у службеној употреби су и њихови језици и писма.“. У Члану 2 стоји да се о промјени државног статуса, облика владавине и промјени границе не може одлучивати без претходно спроведеног референдума грађана. Дакле не прописују се референдумски цензуси, а питање језика Устав из 1992. године не третира као референдумско питање, што додатно потврђује, поред опште, и бесмисленост у истрајавању на референдумској већини од 3/5 када је језик у питању.
Формално правно гледано, проглашење независности 2006. године није остварено кроз поштовање свих уставних процедура. Чак и простим, површним читањем Устава из 1992. године то се лако може доказати. Читањем већ цитираног Члана 2 става 3 лако се долази до закључка да референдум не представља коначну одлуку, него претходно питање. У том ставу нигдје се не прописују већине ни тог ни другог референдума. Члан 81 тачка 6 прописује да Скупштина расписује републички референдум. Члан 83 прописује да Скупштина одлучује већином гласова од укупног броја посланика о расписивању референдума. Данашњи заговорници 3/5 су сљедбеници оних политичких струја које су сматрале да у Закону о референдуму не треба да буде лимит од 50% изашлих, него да је референдум валидан без обзира на излазност. Референдум 2006. године, као претходно питање, реализован је по специјалном закону, који је Црна Гора усвојила уз посредовање ЕУ између два супротстављена блока. Приликом промјене државног статуса једино што је по Уставу урађено јесте организовање референдума. А то је недовољно. Поступак промјене државног статуса и промјене Устава до детаља су уређени Чланом 119 тада важећег Устава из 1992. године, који гласи : „Ако се предлог за промјену Устава односи на одредбе о државном статусу и облику владавине, ако се њима сужавају слободе и права или ако се предлаже доношење новог Устава, даном усвајања предлога Скупштина се распушта, а нова Скупштина сазива у року од 90 дана од дана када је предлог усвојен. Нова Скупштина одлучује двотрећинском већином свих посланика само о оним промјенама Устава које садрже усвојени предлог, односно о усвојеном предлогу за доношење новог устава.“
Ово је принцип тзв. двије двотрећинске већине, које су се морале остварити у два сазива Скупштине да би се прогласила и остварила промјена државно-правног статуса Црне Горе, то јест да би се промијенио члан 1 у ставу 3 Устава из 1992. године, а који гласи „Црна Гора је чланица Савезне Републике Југославије“, односно ЏСЦГ.
Након референдума Скупштина је морала да са 2/3 утврди промјену Члана 2 тачке 3 важећег Устава, што Скупштина није урадила. А други модел је могао бити да стални сазив Скупштине предложи доношење новог Устава, да са 2/3 утврди текст тог новог Устава, да се након тога Скупштина распусти, одрже избори, након којих би нови сазив Скупштине устојио нови текст Устава. Овај модел није примијењен, а, као што је познато, у септембру 2006. године одржани су редовни парламентарни избори. А то значи да уставна процедура није испоштована. Посланици блока за очување заједничке државе нијесу присуствовали гласању у Скупштини о декларацији о независности, што је лако провјерити. Чланови ДИК-а из блока за заједничку државу нијесу гласали Извјештај о резултатима референдума, нити су га потписали. Тај извјештај је усвојен одлуком страног држављанина, Франтишека Липке, који је добро искористио свој положај и пресудио такозваним златним гласом.
Мој циљ није да отварам питање неуставности проглашења независности Црне Горе. Желим да на овај начин демантујем све заговорнике става да није могуће допунити Устав са 2/3 у Скупштини Црне Горе.
Надам се и желим да вјерујем да у Црној Гори има мудрости и жеље да се дође до тог рјешења да српски језик добије статус службеног језика који му неспорно и припада. Јасно је да начин постоји. Питање је – има ли воље да Црна Гора буде независна, суверена, грађанска и демократска баш онако како прописује Члан 1 важећег Устава Црне Горе.
Позивам да се покрене најшири дијалог о овом важном питању. Тај дијалог није довољно водити између политичких савезника или политичких коалиција, већ и између чинилаца који имају крупне разлике и о овом питању. Постигнути договор и рјешење, који би проистекли из тога, представљали би историјски искорак за будућност Црне Горе.
Члан 155 Устава препознаје предсједника Црне Горе, Владу или најмање 25 посланика, као предлагаче да српски језик буде дефинисан Уставом. Зависно од исхода дијалога, предлог за допуну Устава даће један од ова три овлаштена предлагача. А бјежање од дијалога, или евентуална искључивост појединих актера са политичке сцене, не значе и гаранцију тим актерима да предлога за допуну Устава неће бити.
(Аутор је потпредсједник Владе за инфраструктуру и регионални развој)
