Пише: Тихомир Бурзановић
Постоје политички парадокси који су толико савршени да их ни најбољи сатиричар не би могао измислити. ДПС је поднио иницијативу за смјену Андрије Мандића.Разлог?
Институционална одговорност. Углед Скупштине. Европске вриједности. Однос према ратним злочинима. Поштовање међународних пресуда. Добросусједски односи. Култура сјећања. Све саме велике ријечи.
Толико велике да човјек готово заборави да их изговара партија која је у Црној Гори владала три деценије. Три. Деценије. И зато ова иницијатива има један мали проблем.
Није проблем што ДПС критикује Мандића. Проблем је што се понаша као да је управо открио демократију. Добро дошли на час институционалне одговорности ДПС нам сада објашњава да предсједник Скупштине мора да буде свјестан тежине функције.Одлично.
Можда би било корисно да нам онда објасне и када су они то открили. Јер научни радови о владавини ДПС-а већ годинама описују систем у којем су се преплитали партија, држава и јавни ресурси, уз клијентелизам, политичку контролу и дуготрајну доминацију једне партије. Једна академска анализа 30-годишње владавине ДПС-а управо те механизме — кооптацију, контролу, клијентелизам и фузију партије са државом — наводи као кључне за разумијевање његове политичке доминације.
Али, добро. Нећемо сад о прошлости. То би било непристојно. Нарочито када ДПС управо говори о суочавању са прошлошћу. Ратни злочини? Одлична тема. Само да кренемо од 1991.Најјачи аргумент ДПС-а против Мандића јесте његов однос према Ратку Младићу. И ту нема потребе за политичким калкулацијама. Младић је правоснажно осуђен пред Механизмом за међународне кривичне судове на доживотни затвор, између осталог за геноцид у Сребреници.
Саучешће поводом његове смрти од стране предсједника парламента сасвим легитимно може бити предмет политичке осуде. Али онда долази једна незгодна ствар. Историја. Јер ако се већ отвара тема односа према ратним злочинима, било би добро да се не зауставимо на Мандићу.
Можемо ли онда и до Дубровника? Можемо ли до 1991? Можемо ли до тадашњег државног и политичког руководства Црне Горе? Можемо ли до чињенице да је Црна Гора била дио политичког и војног апарата који је учествовао у рату против Хрватске? Можемо. И треба.
Не зато да бисмо данашњем ДПС-у приписивали сваки гријех из деведесетих, већ зато што се не може говорити о „култури сјећања“ тако што се памти само туђа прошлост. Напад на Дубровник остао је једна од најконтроверзнијих епизода црногорске новије историје, а годинама није било црногорског тужилачког предмета који би свеобухватно утврђивао политичку и кривичну одговорност за тадашње догађаје.
И онда је 2000. године Мило Ђукановић у Цавтату упутио извињење хрватским грађанима, посебно Дубровнику и Конавлима, због патње и материјалних губитака изазваних током рата. То извињење треба поштовати. Али управо оно показује колико је историја компликованија од данашњих партијских саопштења.Јер политика која је деведесетих била једно, а касније постала друго, данас нам говори како се препознаје политички неприхватљив однос према ратној прошлости.
Иронија је готово савршена. Јуче политички преокрет. Данас политички арбитар.Кад се промијени курс, промијени се и морални компасДПС је једна од најзанимљивијих појава европске политике управо због својих идеолошких метаморфоза. Од политичке блискости са Милошевићевом Србијом деведесетих, преко сукоба са Београдом, до независности, НАТО-а и проевропског курса. То није нужно гријех. Политичке странке могу да мијењају политику.
Проблем је када промијене политику, а очекују да грађани забораве претходну. А грађани, за разлику од политичких архива, имају непријатну навику да памте. Једна анализа о механизмима ДПС-ове доминације управо указује на његову изузетну програмску флексибилност: од комунистичке партије, преко снажне подршке Милошевићевој националистичкој политици, до НАТО и црногорског државотворства. Дакле, ако је критеријум за политички кредибилитет способност да се промијени став — ДПС је шампион.
Ако је критеријум да се призна да је некадашња политика била погрешна — онда је већ много занимљивије.Афере? Само полако, немојмо покварити свечаностУ образложењу иницијативе ДПС говори и о злоупотреби институција.И ту би било заиста занимљиво отворити архиву. Јер током дугогодишње владавине ДПС-а црногорска јавност је била свједок читавог низа афера — од питања шверца и корупције, преко приватизација и политичког запошљавања, до афере „Коверат“.
Постоје и озбиљне академске анализе које наводе корупционашке афере, куповину гласова и спорне приватизације као дио насљеђа ДПС-ове дугогодишње владавине.
Афери „Коверат“ није потребна политичка машта: јавности је приказан снимак на којем Душко Кнежевић предаје новац тадашњем градоначелнику Подгорице Славољубу Стијеповићу, а случај је постао један од симбола питања финансирања ДПС-а. И сад долазимо до једног необичног обрта. Исти политички простор који је годинама преживљавао афере сада нам објашњава да је један спорни чин предсједника парламента доказ да је човјек изгубио институционални кредибилитет. Добро.
Али ако је један чин довољан за губитак кредибилитета, шта онда ради тридесет година политичког насљеђа? Да ли се кредибилитет сабира по мандатима или одузима по аферама? Најсмијешније је када ДПС помене парламентарну процедуруПосебно ми је драго што ДПС сада брани парламентарну процедуру. То је већ врхунска форма политичког хумора.
Предсједник Скупштине је, кажу, дужан да омогући стварну парламентарну расправу. Свака част. Само једно питање: Да ли се тај принцип примјењује само од 30. августа 2020. године?Јер изгледа да је демократска процедура у Црној Гори имала неку врсту мандатног календара.
Прије 2020: политичка стабилност. Послије 2020: демократска криза.
Прије 2020: одговорно управљање. Послије 2020: злоупотреба институција.
Прије 2020: државни интерес. Послије 2020: партијски интерес. Фантастичан систем.
Има само једну ману: не функционише ако се сјетимо шта је било јуче. „Европа“ као чаробна ријечИ на крају — Европа. ДПС нам објашњава да Мандић угрожава европски пут. Могуће. Али Црна Гора је толико дуго на европском путу да би јој, да је путник, већ требало дати стални боравак у Бриселу.
Тридесет година се говори о Европи. Само се успут мијењало објашњење зашто још нисмо стигли.А онда су 2020. године грађани, послије три деценије владавине ДПС-а, промијенили власт. Та промјена није била само изборни резултат.
Анализе су је повезивале са незадовољством због корупције, политичке стагнације и питања односа државе и Српске православне цркве.
И сада, шест година касније, ДПС нам објашњава да је проблем што Мандић није довољно европски. Као да је 2020. године Брисел био незадовољан што су Црногорци погрешно попунили приступни образац. Нису. Грађани су једноставно рекли: Доста.
Не бранимо Мандића. Бранимо принцип једнаких аршина.И ту треба бити врло прецизан. Ова колумна није одбрана Андрије Мандића. Мандић није изнад критике. Предсједник парламента мора бити свјестан да сваки његов поступак има већу тежину него поступак обичног партијског активисте.
Али управо зато што тражимо више стандарде од Мандића, морамо их тражити и од ДПС-а. Не може бити: Мандићево саучешће = институционални скандал.А онда: ДПС-ова прошлост = историјски контекст.
Не може: Мандићев однос према ратном злочинцу = доказ политичке неподобности.
А онда: Дубровник = компликована деведесета.
Не може: Мандић нарушава углед државе.А онда: тридесет година власти = демократско искуство.То није принцип. То је политички попуст. И ту се долази до суштинеДПС има пуно право да тражи Мандићеву смјену. Ако има већину — нека га смијени. Али нека не покушава од тога направити историјску ревизију у којој ће се једна странка, након тридесет година власти, преко ноћи претворити у професора демократије.Јер Црна Гора је мала.
Све се памти. Памти се деведесета. Памти се Дубровник. Памти се извињење. Памте се приватизације. Памте се афере. Памте се снимци. Памти се „Коверат“. Памти се 2020. И памти се ко је био власт, а ко опозиција.Зато је најслабији дио ове иницијативе управо њена најјача ријеч: „одговорност“. Одговорност је добра ствар. Али она има једну страшну особину. Не почиње оног дана када изгубиш власт. И не престаје оног дана када је поново освојиш.Зато, ако већ отварамо питање политичке одговорности Андрије Мандића, отворимо га до краја. Без страха. Без двоструких аршина. Без селективног памћења. И без политичке козметике. Јер можда је управо то највећа иронија цијеле приче: ДПС данас тражи Мандићеву оставку зато што, како кажу, није достојан функције предсједника Скупштине.Али ако је већ почела велика ревизија политичког морала у Црној Гори, грађани би могли да поставе једно много незгодније питање: Ко је све био достојан функције током оних тридесет година — и ко ће једног дана одговарати за све што је у међувремену постало „само политика“?То питање не може да се смијени. Не може да се прегласа. Не може да се избрише из записника. И што је најгоре за све политичке елите: не зависи од тога ко је тренутно у власти. Зато је можда вријеме да Црна Гора престане да бира између туђих гријехова. Да престане са логиком: „Наш је мањи.“ „Наш је био у другом времену.“„Наш је имао историјске околности.“ „Наш је радио за државу.“ „Њихов је скандал.“ А наш? Наш је контекст. Њихов? Њихов је одговорност. И тако тридесет година. Ако је то европски стандард, онда нам Брисел заиста није потребан.Довољно нам је да погледамо у огледало.
