
Пише: Тихомир Бурзановић
Петиција за изједначавање српског и црногорског језика отвара једно од најважнијих питања уставног и демократског развоја Црне Горе: може ли држава која се позива на европске вриједности да занемарује чињеницу да највећи број њених грађана говори језиком који нема статус службеног језика?
Петиција којом се тражи равноправност српског језика у Црној Гори свакако је једна од њих. Она не отвара само питање језичког статуса, већ и много дубље питање: да ли је Црна Гора спремна да изгради друштво у којем се различитост не толерише само декларативно, већ се уважава и кроз институције, законе и уставни поредак?Иницијатива коју је покренуо Душан Крцуновић, а која је предата Уставном одбору Скупштине Црне Горе, заснива се на једноставној, али политички и правно значајној чињеници: српски језик је, према резултатима пописа становништва, матерњи језик 43,18 одсто грађана Црне Горе. То га чини најзаступљенијим језиком у држави.
Ипак, уставно рјешење из 2007. године направило је разлику између црногорског језика, који је проглашен службеним, и српског, босанског, албанског и хрватског, који су означени као језици у службеној употреби.
Управо ту разлику проблематизује ова петиција. Њен циљ није одузимање било чијих права, нити довођење у питање постојања црногорског језика. Напротив, ријеч је о захтјеву да се уставни положај српског језика уреди на начин који одговара његовој стварној заступљености и значају у животу државе. Јер демократија није само владавина већине. Она је и обавеза да се поштују права свих, али и да се не занемарује језички, културни и идентитетски израз највећег дијела становништва.
Срби у Црној Гори и право на институционално уважавање
Питање српског језика у Црној Гори не може се посматрати одвојено од положаја српског народа, његовог историјског насљеђа и савременог друштвеног идентитета. Према пописним подацима, око 33 одсто становника изјаснило се као Срби, док је српски језик матерњи за 43,18 одсто становништва. Ова разлика је изузетно важна. Она показује да српским језиком не говоре само грађани који се национално изјашњавају као Срби, већ и значајан број припадника других националних заједница.
Зато српски језик није питање искључиво једне националне заједнице. Он је и широка друштвена и културна чињеница Црне Горе.
Српски језик има дубоко историјско утемељење на овим просторима. Његова књижевна, просвјетна, духовна и културна баштина представљају значајан дио историје Црне Горе. Од средњовјековних рукописа и ћириличке традиције до школских уџбеника, књижевности и државних докумената из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе, постоји богата грађа која свједочи о историјском присуству српског језика.
Ниједна савремена држава не треба да се одриче дијела сопственог културног насљеђа због политичких спорова из прошлости.
Исто тако, право грађана да говоре српским језиком не смије бити предмет политичке сумње, идеолошког условљавања или идентитетског надметања.
Српски народ у Црној Гори не тражи да његов језик буде изнад других. Тражи да не буде испод њих.
Шта заправо прописује Устав Црне Горе?
Уставноправна суштина ове иницијативе налази се у члану 13 Устава Црне Горе. У том члану прописано је да је службени језик у Црној Гори црногорски, док су српски, босански, албански и хрватски у службеној употреби. Истим чланом утврђена је и равноправност ћириличног и латиничног писма.
Дакле, важно је нагласити: српски језик није изван уставног поретка нити је забрањен у институционалној комуникацији. Он већ има уставно признат положај језика у службеној употреби. Међутим, тај положај није истовјетан статусу службеног језика.Управо та разлика представља основ за захтјев да се српски језик уставно изједначи са црногорским.
Поставља се легитимно питање: ако је српски језик матерњи за највећи проценат становништва, зашто не би имао статус који одговара његовој друштвеној заступљености?
Наравно, број говорника сам по себи не значи да мањински језици треба да изгубе своју заштиту. Напротив, права албанског, босанског и хрватског језика морају остати сачувана. Али заштита мањинских језика не може бити аргумент против равноправности језика којим говори највећи број грађана.Постојећи уставни модел може се мијењати уставним амандманима. Међутим, потребно је указати да то није једноставна законодавна процедура. Према члану 155 Устава, предлог за промјену Устава могу поднијети предсједник Црне Горе, Влада или најмање 25 посланика. За усвајање акта о промјени Устава потребна је двотрећинска већина укупног броја посланика.Посебно је значајан члан 157, који прописује да промјене члана 13, поред осталих изричито наведених уставних одредаба, постају коначне тек након потврђивања на државном референдуму, на којем за њих мора гласати најмање три петине укупног броја бирача. То значи да би изједначавање српског и црногорског језика захтијевало широку политичку сагласност и непосредно изјашњавање грађана.
У томе се налази и посебна вриједност ове иницијативе: она позива на демократски процес, а не на наметање политичког рјешења.
Европска пракса: више службених језика није препрека државном јединству
Један од најважнијих аргумената петиције јесте позивање на европску праксу. И с правом, јер европске државе нуде бројне примјере уставног уређења језичке разноликости. Белгија, Финска, Ирска и Малта показују да питање језика није нужно питање политичке подјеле, већ може бити основ институционалне стабилности и међусобног уважавања.
Белгија је федерална држава са три језичке заједнице: фламанском, француском и њемачком. Њен Устав препознаје четири језичке области: холандску, француску, двојезичну област Брисела и њемачку. Језички односи уређени су кроз институције и територијалне надлежности, уз посебне механизме заштите језичких заједница. Белгијски модел показује да језичка различитост не мора бити препрека функционисању државе, већ може бити уређена јасним уставним правилима.
Финска представља још непосреднији примјер. Њен Устав у члану 17 утврђује фински и шведски као националне језике. Држава гарантује грађанима право да користе оба језика пред судовима и другим органима власти, као и право на добијање службених докумената на тим језицима. Посебно је занимљиво да шведски говори знатно мањи дио становништва, приближно пет одсто. Ипак, његов уставни положај није доведен у питање због мање бројности говорника. То је важна порука за Црну Гору: језичка равноправност није искључиво питање демографске већине, већ и питање политичке воље да се различитост уреди на праведан начин.
Ирска има занимљиво уставно рјешење. Ирски језик је први службени језик, док је енглески други службени језик. Иако је енглески у свакодневној употреби далеко заступљенији, његов службени статус није споран. Ирски језик је 2007. године постао службени језик Европске уније, чиме је додатно потврђен значај уставног и културног идентитета државе.Малта је, такође, добар примјер. Њен Устав у члану 5 прописује да је малтешки национални језик, док су малтешки и енглески службени језици. Грађани имају право да се администрацији обраћају на било којем од њих и да на истом језику добију одговор. Заједничка порука ових примјера није да Црна Гора треба механички да преузме неки од постојећих модела. Она је много једноставнија: европска демократска пракса не познаје само један могући однос државе према језичкој разноликости.
Не постоји ниједан европски принцип који налаже да држава мора имати само један службени језик.
Српски језик и европске интеграције: прилика која се не смије пропустити
Посебну тежину овој иницијативи даје процес приступања Црне Горе Европској унији. Према члану 15 Устава, Скупштина Црне Горе одлучује о начину приступања Европској унији. Управо зато је важно да се питање језика благовремено отвори, прије него што буду окончани преговори о условима чланства.
Европска унија данас има 24 службена језика. Свака нова држава чланица у преговорима дефинише језик или језике које жели да уврсти у систем службених језика Уније. Одлука о томе доноси се у оквиру институционалног и уговорног процеса, а измјене режима службених језика захтијевају сагласност држава чланица.То значи да Црна Гора не би требало да пропусти прилику да питање српског језика размотри прије закључивања приступног уговора. Ако се већ говори о европским вриједностима, онда се мора говорити и о праву грађана да свој језик користе у комуникацији са институцијама Уније.Наравно, уставни статус језика у Црној Гори и његов статус службеног језика ЕУ нису исто правно питање. Али су повезани политичким и институционалним одлукама које ће држава морати да донесе у процесу приступања. Зато је добро што је иницијатива покренута управо сада.
Шест хиљада потписа – више од формалног прага
Петиција је предата Уставном одбору Скупштине Црне Горе, а грађани је могу потписивати до 15. јануара. Према објављеним подацима, за достизање потребног прага неопходно је прикупити 6.000 потписа. Тај број не треба посматрати само као административни услов. Он представља прилику да грађани покажу да питање језичке равноправности није маргинално, нити искључиво страначко или национално питање.Сваки потпис представља поруку да се језик којим грађанин говори, пише, образује и преноси културно насљеђе мора уважавати.
Посебно је важно да иницијатива добије подршку и изван круга грађана који се национално изјашњавају као Срби. Јер право на српски језик не припада само једној националној заједници. Оно припада сваком грађанину који тај језик користи и доживљава као свој матерњи.
Скупштина Црне Горе, Влада и предсједник државе имају прилику да покажу да су спремни да о овом питању разговарају без предрасуда, политичких етикета и идеолошких подјела.
Равноправност која јача Црну Гору
Петиција за равноправност српског језика представља више од захтјева за промјену једног уставног члана. Она је прилика да Црна Гора преиспита сопствени однос према различитостима и покаже да ли је спремна да своје демократске принципе примјењује и онда када то захтијева политичку храброст. Нема разлога да се равноправност српског и црногорског језика представља као пријетња држави, црногорском националном идентитету или било којој другој заједници. Држава која има самопоуздање не плаши се језика својих грађана. Напротив, она га штити и поштује.
Црна Гора може бити држава и црногорског и српског језика, држава у којој ће се подједнако поштовати и ћирилица и латиница, у којој ће се чувати албански, босански и хрватски језик и у којој нико неће имати осјећај да мора да се одрекне дијела свог идентитета да би био равноправан грађанин. То није слабост државе. То је њена снага.
Зато ову петицију треба подржати. Не због политичког ината, не због потребе да неко буде поражен, већ због принципа да ниједан језик не смије бити мање вриједан зато што је његов статус резултат политичке одлуке из прошлости.
Закључак је јасан: српски језик не тражи привилегију, већ равноправност. Не тражи да црногорски буде мање вриједан, већ да српски буде једнако уважен. Не тражи подјеле, већ уставно и институционално признање стварности.
Ако Црна Гора жели да буде истински европска држава, онда мора показати да европске вриједности нијесу само фраза у политичким говорима и приступним документима, већ принципи који се примјењују на сваког њеног грађанина. И зато је порука ове петиције важна за све: не морамо бити исти да бисмо били равноправни, али морамо бити равноправни да бисмо заиста били заједно.
Српски језик је дио историје, културе и савремене стварности Црне Горе. Његово уважавање није уступак једном народу, већ признање сопственој држави да има снаге да буде дом свих својих грађана.






