Пише и примјећује: Тихомир Бурзановић
Док једни покушавају да сачувају политичку, националну и институционалну позицију српског народа у Црној Гори, други су већ одавно освојили најважнију функцију у српском националном корпусу – функцију врховног коментатора на друштвеним мрежама.
Постоји један посебан феномен на српском политичком простору који заслужује озбиљну научну анализу. Можда чак и посебан институт. Ријеч је о феномену свезнајућег српског патриоте, човјека који из удобности своје фотеље, уз мобилни телефон, кафу, пиво или чашицу жестоког пића, свакодневно води битке за српство, православље, Косово и Метохију, Републику Српску, Црну Гору, Русију, словенство, а ако затреба – и за спас човјечанства.
Његово оружје је тастатура, његово бојно поље Фејсбук, а његова највећа историјска заслуга то што је у посљедњих неколико година успио да открије издајнике тамо гдје их ни најискусније обавјештајне службе нијесу пронашле.Наравно, говоримо о дежурним критичарима Андрије Мандића, лидера Нове српске демократије и предсједника Скупштине Црне Горе. Да се одмах разумијемо: Андрија Мандић није светац, није непогрешив и није политичар коме треба ускратити право јавности да га критикује. Напротив. Сваки политичар који обавља јавну функцију мора бити подложан критичком суду. Али постоји једна ситница коју би поједини критичари морали да науче: није свака критика аргумент, није свака политичка несугласица издаја и није свако ко не испуњава наше личне политичке жеље непријатељ српског народа. А поготово није сваки Фејсбук-коментар историјски документ.
ПАТРИОТИЗАМ НА ДВА КЛИКА И ЈЕДАНАЕСТ ЛАЈКОВА
Данас је, изгледа, постало сасвим довољно да неко има профил на друштвеним мрежама, мало слободног времена и нешто неутрошеног бијеса, па да постане мјерило националне политике. Некада су се политичке стратегије правиле у кабинетима, национални интереси бранили у институцијама, а историјске одлуке доносиле уз озбиљне политичке ризике. Данас је све једноставније. Довољно је написати: „Мандић је издао Србе!“, додати три узвичника, неколико застава и једног орла, па се може мирно отићи на заслужени одмор од националне борбе.И то какве борбе!Један дан се брани српски језик, други дан Косово, трећи дан Република Српска, четврти дан православље, а пети се објашњава како је читав српски народ у опасности зато што Андрија Мандић није поступио онако како је неки коментатор замислио. Једино што у тој великој националној стратегији недостаје јесте одговор на једно једноставно питање:Шта су ти велики борци конкретно урадили за народ који толико бране? Колико су година провели у политичкој борби? Колико су политичких ризика преузели? Колико су разговора, преговора и компромиса водили? Колико су институционалних врата отворили? Колико су пута били спремни да плате цијену сопствених политичких одлука?Не морају, наравно, сви бити политичари. Али било би лијепо да понекад, поред критике, понуде и неко рјешење. Јер, ако се српство може одбранити једним статусом на Фејсбуку, онда се заиста поставља питање због чега смо деценијама уопште имали политичке странке, парламенте и изборе.
А ГДЈЕ СТЕ БИЛИ ПРЕТХОДНИХ 35 ГОДИНА?
Посебно је занимљива селективна политичка меморија појединих српских критичара, нарочито оних који данас живе и раде на значајним позицијама у Србији, а из те перспективе веома лако дијеле лекције Србима у Црној Гори. Као да претходних 35 година нијесу постојале.Као да се нијесу мијењале власти, политички системи и државне границе. Као да нијесмо имали Милошевића, Коштуницу, Тадића, Александра Вучића, а у Црној Гори три деценије власти Мила Ђукановића. Као да српски народ у том периоду није пролазио кроз тешке политичке, економске, националне и институционалне кризе.Гдје су тада били сви ти данашњи непогрешиви аналитичари? Јесу ли тада имали исту оштрину, исту храброст и исту количину јавне забринутости? Јесу ли једнако гласно говорили о грешкама свих власти, без обзира на то ко је сједио у фотељи?Или је критичка савјест појединих људи прорадила тек када је Андрија Мандић постао предсједник Скупштине Црне Горе?Није проблем критиковати Мандића. Проблем је када се од њега тражи да за неколико година исправи све оно што је деценијама политички запуштано, а да се притом готово никада не постави питање одговорности оних који су тај историјски терет оставили иза себе. И још нешто: ако је неко деценијама био политички толерантан према једнима, а данас је немилосрдан према другима, онда би барем требало да објасни критеријуме своје новопронађене принципијелности.
ЈЕДНО ПИТАЊЕ О КОЈЕМ СЕ НЕ ПИШЕ РАДО: ГДЈЕ СУ НЕСТАЛЕ НАШЕ ЉУДСКЕ СУДБИНЕ?
Када се већ говори о политичкој одговорности, онда је ред да се сјетимо и много тежих страница наше новије историје.Убијани су политичари, новинари, људи који су имали храбрости да говоре, истражују и супротстављају се моћнима. Било је политичког насиља, прогона, притисака и некажњивости. И то није питање за Фејсбук-коментар, већ за правосудне институције и историјско памћење.У Црној Гори један од најтежих симбола тог времена остаје убиство Душка Јовановића, оснивача и главног уредника дневног листа „Дан“.Убијен је 27. маја 2004. године, испред редакције листа. За саизвршилаштво је осуђен Дамир Мандић, на 19 година затвора, али ни послије више од двије деценије нијесу откривени сви учесници злочина, нити су утврђени налогодавци и мотив.И ту долазимо до питања које би морало бити изнад сваке дневнополитичке расправе: како је могуће да једна држава ни послије толико година није успјела да до краја расвијетли убиство новинара и уредника једног од својих најзначајнијих дневних листова?Гдје су били чувари демократије када је требало тражити истину о Душка Јовановићу? Гдје су били они који данас тако ревносно дијеле лекције о патриотизму и политичкој одговорности?То је питање за све власти, али посебно за оне које су деценијама управљале Црном Гором. Не помињем ово да бих туђу трагедију користио као политички аргумент за једног човјека. Не постоји политичар који има право да присваја бол породице Јовановић.Помињем зато што је политичка одговорност много већа од броја написаних статуса и зато што се историја не може почети рачунати од тренутка када нам се не допадне нечија политичка одлука. И да будемо сасвим јасни: данашња власт има обавезу да истину открије. Насљеђе претходне власти није оправдање за евентуалне данашње пропусте.
ГДЈЕ ЈЕ ДАНАС СРПСКИ НАРОД ИЗ КРАЈИНЕ, САРАЈЕВА, МОСТАРА И СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ?
Ово је можда најважније питање које би сваки српски критичар у Црној Гори морао себи да постави.Гдје су данас Срби из некадашње Републике Српске Крајине? Гдје су Срби из Сарајева, Мостара, Тузле и Зенице? Гдје су српске породице које су напустиле своја огњишта, куће и имања? Гдје су Срби са Косова и Метохије који и данас живе под притисцима, страхом и неизвјесношћу?Не помињем ово да бих туђу трагедију користио као политички аргумент за једног човјека. Не постоји политичар који има право да присваја бол тих људи.Помињем зато што је српско национално питање много веће од једне странке, једног лидера и једне политичке свађе.Српски народ у Црној Гори и даље живи на својим огњиштима. Има своје породице, школе, културне установе, језик, вјерски идентитет и политичке представнике. Али ништа од тога није вјечно загарантовано. Свака генерација мора да се бори за очување својих права и свог достојанства. Управо зато политика која се води у Црној Гори мора бити реална, промишљена и одговорна. Није довољно викати да смо Срби. Треба обезбиједити да се тај идентитет може слободно живјети, изражавати и преносити будућим генерацијама. А то се не ради искључиво паролама.
ПОПИС 2023. ГОДИНЕ: СРПСКИ НАРОД НИЈЕ НИ МАРГИНА, НИ ПОЛИТИЧКА ИЗМИШЉОТИНА
Ако неко и даље мисли да је српско питање у Црној Гори производ политичке пропаганде, требало би да погледа званичне резултате пописа становништва из 2023. године. Према подацима Управе за статистику Црне Горе – МОНСТАТ, 205.370 грађана, односно 32,93 одсто становништва, изјаснило се као Срби. Али ту се прича не завршава. Чак 269.307 грађана, односно 43,18 одсто, изјавило је да им је српски језик матерњи. Још значајније, 271.422 грађанина, односно 43,52 одсто становништва, изјавило је да уобичајено говори српским језиком.Застанимо мало над овим бројевима. Више од 205 хиљада људи изјаснило се као Срби. Више од 269 хиљада људи навело је српски као матерњи језик. Више од 271 хиљаду људи свакодневно се служи српским језиком.И шта сада? Треба ли те људе игнорисати? Треба ли им објаснити да њихов језик није довољно важан? Треба ли им рећи да је њихов идентитет прихватљив само у изборним кампањама, када су потребни гласови, а да послије избора треба да се врате у политичку тишину?Ови подаци не значе да један дио становништва има већа права од другог. Напротив, они су аргумент за равноправност свих грађана и за озбиљно разматрање положаја српског језика.И ту долазимо до суштине политичког ангажмана Андрије Мандића.Ако је 43,18 одсто становника навело српски као матерњи језик, зар је неразумно да политички представници тог народа покрећу питање његовог уставног статуса? Ако 43,52 одсто грађана уобичајено говори српским језиком, зар је неразумно тражити институционалну равноправност?Може се расправљати о начину, времену, процедури и политичким посљедицама такве иницијативе. Али прогласити саму борбу за статус српског језика издајом српства представља политички апсурд. Српски језик није ни Мандићево власништво, ни власништво било које политичке странке. Он припада стотинама хиљада грађана Црне Горе.Зато је и обавеза свих политичких представника да се према том питању односе одговорно. Или можда поједини критичари сматрају да је довољно да српски језик постоји у коментарима на Фејсбуку, али не и да се о његовом положају расправља у Скупштини?
МАНДИЋ И ЈАСЕНОВАЦ: МОЖЕ ЛИ СЕ ПРЕЋУТАТИ ЈЕДНА ИСТОРИЈСКА ОДЛУКА?
Један од конкретних политичких догађаја који се не може избрисати из политичког биланса Андрије Мандића јесте усвајање Резолуције о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен у Скупштини Црне Горе, 28. јуна 2024. године. За резолуцију су гласала 41 посланика, један је био против, а уздржаних није било.Важно је нагласити да је Андрија Мандић био један од кључних политичких покретача и предлагач ове иницијативе. Предлог су потписала 43 посланика парламентарне већине, а Мандић је након усвајања говорио о значају тог документа. Овдје није ријеч о некаквој објави на друштвеним мрежама, нити о пригодној изјави поводом годишњице страдања. Ријеч је о одлуци највишег законодавног дома једне државе.Наравно, и та одлука може бити предмет политичке расправе. Могу се анализирати њене дипломатске посљедице, контекст и начин на који је усвојена. Али једна чињеница остаје: Скупштина Црне Горе усвојила је резолуцију о Јасеновцу. А шта је са Скупштином Србије? Она до сада није усвојила истоветну резолуцију.И ту долазимо до једног занимљивог феномена. Човјек који је политички предводио иницијативу да један такав документ добије парламентарну форму у Црној Гори постаје предмет оптужби да је издао српство. Па добро, драги критичари, шта је онда мјерило вашег националног учинка? Број објава о Јасеновцу или конкретна институционална одлука?Није, ваљда, национални успјех већи што се више пута напише ријеч Јасеновац него када парламент изгласа резолуцију о страдању невиних људи? Сјећање на Јасеновац не смије бити ни страначко, ни дневнополитичко питање. Оно је дио историјског памћења српског народа и цивилизацијска обавеза свих нас.
СРПСКИ ЈЕЗИК НИЈЕ СТАТУС НА ФЕЈСБУКУ, АЛИ НИЈЕ НИ ЗАБОРАВЉЕНА ТЕМА
Још једна ствар која се појављује у критикама јесте питање уставног положаја српског језика и европског пута Црне Горе.Почетком јануара 2026. године Андрија Мандић је јавно поручио да би било добро да Црна Гора, приликом приступања Европској унији, уведе и српски језик као службени језик. То је значајна политичка порука. Мандић није рекао да треба напустити европски пут, нити да се српски језик може сачувати само изван европских интеграција. Напротив, његов став је да се питање равноправности српског језика може рјешавати у оквиру европског процеса.И зашто би то било спорно?Зар је европски пут сам по себи издаја српског идентитета? Зар Србин престаје бити Србин ако учествује у европским институцијама? Зар српски језик, култура и православна традиција не могу постојати у држави која постане чланица Европске уније?Црна Гора још није чланица Европске уније, па не треба стварати утисак да ће њени посланици аутоматски постати посланици Европског парламента. Али може се говорити о политичком заступању интереса свих грађана у европским институцијама и о борби да српски језик добије равноправан статус.Зашто би било спорно да се српски политичар залаже за то?Зар није боље да српски политички представници буду присутни за европским столом него да из удобности националне изолације објашњавају како је читав свијет против Срба? Српство није географски затвор. Оно није ни забрана разговора са онима који мисле другачије. Може се бити Србин, православни хришћанин, чувати традиција и истовремено учествовати у европским политичким процесима.То није противрјечност. То је политичка реалност савременог свијета.
БЕОГРАД, ПОДГОРИЦА И ЈЕДНО ВАЖНО ПИТАЊЕ: КО ИМА ПРАВО ДА ОДЛУЧУЈЕ О СРБИМА У ЦРНОЈ ГОРИ?
Посебну пажњу заслужује политичка полемика која се отворила у јануару 2026. године након изјаве предсједника Србије Александра Вучића о двије школе политичког дјеловања међу онима који се боре за права Срба у Црној Гори. Вучић је говорио о приступима који се разликују по томе да ли питање српског језика и националних права третирају као суштински политички циљ или се, према његовој оцјени, за њих само формално залажу, уз останак у власти.Та изјава отворила је питање односа Београда према српским политичким представницима у Црној Гори, а посебно према Андрији Мандићу. Услиједиле су јавне анализе и коментари да је Мандић направио извјестан политички отклон од политике Београда, док је Милан Кнежевић све чешће помињан као другачији политички представник српског националног корпуса. И ту треба поставити једно принципијелно питање.Зар Срби у Црној Гори немају право на сопствену политичку стратегију? Зар политички представници Срба у Црној Гори морају за сваку одлуку добити сагласност из Београда? Зар је политичка самосталност издаја Србије?Србија је најближа и историјски најзначајнија држава српском народу у Црној Гори. То нико озбиљан не спори. Али блискост не значи да се политичка воља Срба у Црној Гори мора свести на пуко извршавање туђих политичких процјена.Андрија Мандић је политички изабран у Црној Гори, учествује у институцијама Црне Горе и одговара бирачима у Црној Гори. Његова политичка обавеза је да штити интересе српског народа у држави у којој тај народ живи.Може ли се разговарати са Београдом? Наравно. Може ли се сарађивати са Вучићем? Наравно. Може ли се уважавати став Србије? Апсолутно. Али сарадња није исто што и политичка зависност. Српство у Црној Гори није увозни производ, нити га било ко може издавати или одузимати на политичком шалтеру у Београду. Ако желимо да Срби у Црној Гори буду политички равноправни, онда морамо прихватити и њихово право да самостално одлучују о својим политичким представницима и стратегији.Уосталом, ако се од Мандића тражи да буде одговоран за све што се дешава у Црној Гори, онда је логично да му се призна и право да самостално доноси политичке одлуке. Или би, можда, најбоље било да се предсједник Скупштине Црне Горе прије сваког политичког потеза јави у Београд, пошаље захтјев на одобрење и сачека печат? Толико о политичкој самосталности коју неки декларативно бране.
А КО ЈЕ ДОБИО ОТКАЗ, КО ЈЕ ПРОГНАН, КО ЈЕ ИЗГУБИО ХЉЕБ ЗБОГ СВОЈЕ ПОЛИТИЧКЕ ПРИПАДНОСТИ?
Ево још једног питања за критичаре Андрије Мандића.Који је конкретан случај политичког прогона који се може приписати његовој политичкој одговорности? Ко је добио отказ само зато што припада другој политичкој опцији? Који новинар, политичар или грађанин може да покаже да је остао без посла због критике Андрије Мандића?Ако таквих случајева има, треба их истражити и јавно представити. Ако их нема, онда треба бити опрезан са великим ријечима.Наравно, то не значи да у Црној Гори нема политичких притисака, партијског запошљавања или злоупотреба институција. Такви проблеми морају бити предмет јавне контроле, без обзира на то ко је на власти. Али политичка одговорност мора се утврђивати на основу конкретних поступака, а не на основу тога ко нам се допада, а ко не. Управо ту се види разлика између озбиљне критике и политичког навијања.
НИЈЕ МАНДИЋ ИЗНАД СРПСТВА, АЛИ НИЈЕ НИ СВАКИ КРИТИЧАР ЊЕГОВ СУДИЈА
Можда је највећи проблем појединих критичара у томе што су себи дали право да одређују ко је прави Србин, ко је издајник, ко је патриота, а ко нема право да говори у име српског народа. Као да српство има приватног власника. Као да постоји нека невидљива комисија која сваког јутра издаје дозволе за националну припадност. Ако се не слажеш са њима – сумњив си. Ако преговараш – издајник си. Ако прихватиш компромис – продан си. Ако не прихватиш компромис – политички си неодговоран. У таквој политичкој математици једино је сигурно да су они увијек у праву.Али да ли је то заиста патриотизам?Патриотизам није право да се други проглашавају издајницима. Патриотизам је одговорност за народ, његову будућност и његов положај. Андрија Мандић мора бити подложан критици. Мора одговарати за своје одлуке. Мора објашњавати шта је обећао, шта је испунио и шта није успио да оствари.Али исто тако морамо признати да се политика не води само великим ријечима, већ и институционалним радом, преговорима, политичким савезима и компромисима. Нико нема право да му унапријед одузме политичке заслуге, као што нико нема право да му унапријед опрости политичке грешке. То је једини озбиљан приступ.
МАНДИЋ ИМА ОБАВЕЗУ ДА ДОКАЖЕ СВОЈУ ПОЛИТИКУ, А КРИТИЧАРИ ДА ДОКАЖУ СВОЈУ КРИТИКУ
На крају, остаје једна ствар коју би ваљало јасно рећи. Срби у Црној Гори не треба да буду таоци било чије политичке личности, па ни Андрије Мандића. Њихова права не припадају ниједној странци и ниједном лидеру. Она су њихова и морају бити трајно заштићена. Али исто тако Срби у Црној Гори не смију себи дозволити да политички обезвриједе сваку иницијативу, сваки преговор и сваки институционални помак само зато што се не уклапају у замишљену слику идеалног политичког вође.Нека критичари наставе да критикују. То је њихово демократско право.Нека Андрија Мандић настави да доказује да је његова политика добра за српски народ у Црној Гори. То је његова политичка обавеза. Али било би добро да се једном за свагда престане са идејом да је највећи српски национални допринос објавити статус у којем се неко проглашава издајником.Јер ако се српство брани само тастатуром, онда нам заиста не требају ни политичари, ни посланици, ни преговори, ни институције. Довољно је да сви добијемо бесплатан интернет и по једну националну заставу за профилну фотографију.И за крај, један добронамјеран савјет нашим драгим друштвено-мрежним стратезима.Мезите, браћо, мезите, само пазите да Вас не ухвати, попите мало. Имате право да критикујете, да се не слажете, да постављате питања и да тражите одговорност. Само немојте баш сваку политичку одлуку прогутати као доказ издаје, јер се и најбоља меза може претворити у проблем ако се не жваће полако.А Андрији Мандићу поручујем нешто друго: нека га не опијају ни похвале, ни напади. Нека резултатима доказује да је политика коју води заиста политика заштите српског народа у Црној Гори. Јер на крају, неће историја памтити ко је имао највише коментара на Фејсбуку, већ ко је нешто конкретно урадио за свој народ.Српство није ни страначка књижица, ни Фејсбук-профил, ни политичка фотеља. Српство је историјско насљеђе, културни идентитет и одговорност према генерацијама које долазе. А ту одговорност не може замијенити ниједан статус, ма колико лајкова имао.
