Пише и примјећује: Тихомир Бурзановић
Четврти неуспјели покушај смјене Андрије Мандића показао је да црногорска политичка сцена има посебну дисциплину: направиш политичку драму, прогласиш себе жртвом, а онда чекаш да се онај кога си напао извини теби.
Постоји једна ријеч која би, да је среће и правде, морала ући у политички рјечник Црне Горе. Зове се — жртвосер. То је онај политички мајстор који направи срање, па те онда убјеђује да си ти крив што си осјетио смрад. Онај који први потегне, а онда, чим му узвратиш, театрално се ухвати за образ, увријеђено подигне обрве и почне да објашњава како је нападнут, понижен, угрожен и неразумијеван. На крају му још ти дођеш да се извињаваш. Не зато што си погријешио, него зато што је он толико добро одиграо жртву да си заборавио ко је започео представу.Е, тај политички жанр добио је нову сцену у Скупштини Црне Горе. И то у режији оних који су четврти пут покушали да смијене Андрију Мандића, а завршили тамо гдје су завршила и претходна три покушаја — без смијењеног предсједника парламента, али са још једним доказом да политичка упорност није исто што и политичка мудрост.
И онда, као шлаг на торту, на крају сједнице Мандић се извињава ДПС-у и опозицији. Човјек који је преживио још један покушај смјене на крају се извињава онима који су га смјењивали. Ако то није политички апсурд, онда је Црна Гора одавно заслужила сопствену школу апсурда, са посебним одсјеком за парламентарну драматургију.
Четири покушаја, четири пута иста лекцијаДПС је, поводом телеграма саучешћа који је Андрија Мандић упутио Дарку Младићу након смрти његовог оца Ратка Младића, отворио питање смјене предсједника Скупштине.
Телеграм је постао повод за велику политичку офанзиву, а прича о европским вриједностима главна парола којом се покушало објаснити зашто Мандић више не би требало да сједи у фотељи на којој сједи. Наравно, питање односа према Ратку Младићу и пресудама за геноцид у Сребреници и друге ратне злочине није ни мало ни безначајно.
Жртве заслужују достојанство, а правоснажне судске пресуде не могу се избрисати политичким говором, националним сентиментом нити било чијим личним тумачењем историје. Али из тога не слиједи да је сваки политички спор аутоматски доказ да неко мора бити смијењен, нити да се свака морална расправа може претворити у средство за обарање политичког противника.
Ту је ДПС направио свој стари, добро познати маневар: од спорне политичке поруке направити питање опстанка институције, од институције направити позорницу, а од позорнице изборни билборд.
Можда су заиста вјеровали да ће овога пута успјети. Можда су рачунали на то да ће осјетљивост теме бити довољна да се обезбиједи већина. Можда су очекивали да ће сви остали политички актери, под притиском јавности, стати у строј иза њихове иницијативе.Али политика није математика у којој се гласови појављују зато што је неко довољно пута поновио да је у праву. Мандић је остао на функцији. ДПС је поново остао са иницијативом која није остварила циљ. А црногорска јавност добила је још једну епизоду у којој се велике ријечи о принципима сударају са врло приземним питањем: имате ли већину или немате? У парламенту, на крају крајева, не побјеђује онај ко најгласније изговори ријеч „вриједности“, него онај ко за свој предлог обезбиједи потребну подршку. Све друго је политички маркетинг.ДПС и умјетност увријеђене невиностиНајзанимљивији дио ове представе није ни сама иницијатива, ни телеграм, ни гласање. Најзанимљивији је образац понашања који се понавља кад год ДПС уђе у политички сукоб са противником кога не може лако да побиједи.
Прво се противник прогласи проблемом државе. Затим се његова одлука прогласи доказом моралне неподобности. Потом се подигне тон, позову се европске вриједности, активирају се савезници, а политички спор добије димензије историјског суда. И онда, кад се покаже да нема довољно руку, настаје нова фаза: увријеђеност. Као да није ријеч о парламентарној већини и мањини, него о школском дворишту у којем је неко одбио да прихвати туђу верзију догађаја.ДПС би морао да прихвати једну једноставну чињеницу: то што сте убјеђени да сте морално у праву не значи да вам политички противник дугује оставку. А то што сте изгубили гласање не значи да вас је неко увриједио.Уосталом, шта је тачно увредљиво у томе да парламент не прихвати ваш предлог? Зар је демократија замишљена тако да се резултат признаје само кад одговара ДПС-у? Зар су институције легитимне само онда када из њих изађе одлука коју је та партија прижељкивала?Ако је одговор потврдан, онда проблем није у Мандићу.
Проблем је у схватању демократије као права на побједу, а не као обавезе да се прихвати и пораз.Посебно је занимљиво посматрати посланике и посланице који у парламенту наступају као да свака њихова реченица мора добити статус моралног закона. Када критикују противника, то је принципијелност. Када противник одговори, то је напад на њихово достојанство. Када они покрену иницијативу, то је одговорност. Када иницијатива пропадне, онда је, ваљда, проблем у свима осталима који нијесу препознали историјску величину њиховог подухвата.Тешко је одољети цинизму: да се увријеђена политичка сујета може мјерити, црногорска Скупштина би одавно морала да набави посебан инструмент за њено очитавање. Ипак, не треба све посланике и посланице стављати у исти кош. Политичка одговорност тражи да се оцјењују конкретни поступци, аргументи и одлуке, а не да се пол и страначка припадност претварају у колективну кривицу. Али они који су од политике направили непрекидну представу морају знати да публика има право да се насмије — нарочито кад се глумац сам саплете о сопствени текст.УРА: принципијелност са роком трајањаАко је ДПС главни режисер ове представе, Грађански покрет УРА показао је да не мораш бити власник позоришта да би се радо прихватио главне улоге. Дритан Абазовић и његови посланици стали су уз иницијативу, представљајући је као питање односа према ратним злочинима и европским вриједностима. То питање јесте озбиљно и не може се свести на пуку страначку препирку. Али управо зато је потребно више од политичког ултиматума: потребни су јасни критеријуми, досљедност и спремност да се исти аршини примијене на све.Јер европске вриједности нијесу страначки инвентар који се износи из ормара кад затреба глас више, а враћа у складиште кад затреба коалициони партнер.Ако се неко залаже за политичку одговорност због односа према ратним злочинима, онда би било корисно да покаже како ту одговорност мјери и у другим случајевима.
Ако је проблем у релативизацији злочина, онда је проблем у релативизацији злочина — без обзира на то ко је изговара, којој партији припада и колико је његових гласова потребно за неку будућу већину.У супротном, европска реторика ризикује да постане најјефтинији политички производ на црногорском тржишту: лијепо упакован, гласно рекламиран и доступан за сваку прилику. А онда се чудимо што грађани више не знају да ли слушају принципијелног политичара или трговца принципима.Бошњачка странка: између принципа и политичке рачуницеПосебну пажњу заслужује Бошњачка странка, чији су посланици подржали иницијативу за смјену Мандића. Њихово инсистирање на томе да се пресуде међународних судова поштују, а злочини не релативизују, има озбиљну моралну и политичку основу. Сребреница није тема за надгорњавање, нити се бол породица жртава може свести на дневнополитички аргумент.Али управо због тежине те теме, од Бошњачке странке се може очекивати и нешто више од гласања у једном конкретном случају: досљедност која не зависи од тога ко је на власти, ко је партнер у општини и чији су гласови потребни за састављање већине.Ако је ријеч о принципима, онда принципи морају важити и када су политички непријатни.
Ако је ријеч о поштовању жртава, онда то поштовање не може бити сезонско. А ако се од Мандића тражи одговорност због поруке коју је упутио, онда би политичка јавност с правом могла да тражи једнако јасне ставове и о сваком другом покушају да се ратни злочини умање, оправдају или претворе у средство националног надметања. Није, дакле, спорно да Бошњачка странка гласа за иницијативу. То је њено право и политичка одлука за коју сноси одговорност. Спорно је ако било која партија повјерује да јој само позивање на принципе даје право на политички имунитет. Јер принципијелност није оно што кажеш о противнику. Принципијелност је оно што си спреман да кажеш и о свом партнеру. А ту почиње онај дио политике који је много тежи од потписивања иницијативе и држања говора за скупштинском говорницом. Мандић и извињење које је постало политичка слика данаА онда долазимо до најзанимљивијег обрта.
Андрија Мандић остаје на челу Скупштине, а на крају читаве драме долази извињење. Управо ту се отвара простор за најоштрију иронију. Јер, ако је неко четврти пут покушао да вас смијени, ако је од једног телеграма направио политичку офанзиву, ако је данима објашњавао да је ваша функција неспојива са европском будућношћу земље, онда је прилично необично да ви на крају наступите као да сте ви дужни да поправљате односе са онима који су вас нападали.То је тај феномен жртвосера: толико дуго слушате како је друга страна повријеђена вашим поступком да на крају почнете да се осјећате кривим што уопште постојите као политички противник. Наравно, извињење само по себи није слабост. Напротив, политичар који уме да призна грешку показује зрелост. Али извињење има смисла када се њиме признаје конкретна грешка, а не када постане данак туђој увријеђеној сујети. Оно је врлина када произлази из савјести, а не када се претвори у ритуал којим се смирују они који су изгубили политичку битку.
Зато је важно разликовати политичку пристојност од политичког повлачења. Мандић може бити председник Скупштине који тражи дијалог, може покушати да спусти тензије, може и да призна да је нешто могао урадити другачије. Али то не значи да треба да прихвати туђу верзију стварности само зато што је она изговорена довољно гласно.
И ту је, можда, највећа иронија читавог случаја: ДПС није успио да смијени Мандића, али је успио да читаву политичку сцену још једном увуче у расправу у којој се више говори о томе ко је кога увриједио него о томе ко је шта постигао. А Мандић, хтио то или не, остаје главни лик представе коју су други покренули.
Кад се политика претвори у такмичење у глумљењу жртве
Највећи проблем овакве политике није то што се странке сукобљавају. Сукоб је суштина парламентаризма. Проблем је што се сукоб све чешће води тако да нико не мора да одговара за сопствене поступке, јер је увијек важније ко се осјећа повријеђеним.
Направиш политичку провокацију — али то је принципијелна борба. Добијеш одговор — али то је напад на тебе. Изгубиш гласање — али то је доказ да је систем проблематичан.н Неко те критикује — али то је недопустив притисак. И на крају, умјесто да се расправља о аргументима, расправља се о осјећањима политичких актера. Посланици се такмиче ко је више повријеђен, ко је више увријеђен, ко је више угрожен и ко има веће право да захтијева извињење.Тако политика престаје да буде борба за јавни интерес и постаје колективна терапија страначких сујета, плаћена новцем грађана.У том свијету жртвосер је идеалан политички лик. Он никада није одговоран за оно што је започео, јер је увијек неко други одговоран за начин на који је реаговао. Он не губи, него је неправедно поражен. Он не гријеши, него је погрешно схваћен. Он не води неуспјешну политику, него је жртва туђег неразумијевања. И зато му се сви на крају извињавају. Не зато што је у праву, већ зато што је направио толико буке да је свима лакше да му попусте.Четири нуле за иницијативу, али не и за политичку порукуЧетврти неуспјели покушај смјене Андрије Мандића није доказ да је он непогрешив. Није доказ ни да је сваки његов потез добар, нити да је телеграм саучешћа лишен политичке тежине. Предсједник парламента мора бити свјестан да његови поступци имају већу јавну тежину од поступака обичног грађанина. А однос према жртвама, пресудама и историјским чињеницама мора бити јасан и одговоран.
Али исто тако, четврти неуспјели покушај смјене није доказ да је ДПС морални побједник само зато што је иницијативу представио као борбу за европске вриједности. Политичка иницијатива се оцјењује и по својим аргументима и по својим циљевима, али и по способности да обезбиједи подршку и произведе резултат.
У том смислу, Мандић је из ове епизоде изашао политички ојачан: остао је на функцији упркос још једном покушају да буде смијењен. ДПС је, насупрот томе, добио још један разлог да се запита да ли му је политичка стратегија постала предвидљива до те мјере да и његови противници унапријед знају како ће се завршити сљедећа иницијатива.Јер није довољно четири пута покуцати на иста врата и сваки пут се чудити што се нијесу отворила. Понекад треба промијенити кључ. А понекад треба признати да врата нијесу закључана, него да иза њих једноставно нема довољно људи који желе да вас пусте унутра. Мандићев политички положај није постао недодирљив, али је ДПС својим понављањем истог сценарија показао да му недостаје нова идеја. А политичка странка која нема нову идеју обично покушава да стару прода као моралну револуцију.На крају, ко се коме извињава? Ето нас, дакле, на почетку и на крају исте приче. Неко покрене иницијативу. Неко другоме оспори право да обавља функцију. Неко од политичког спора направи питање моралног опстанка државе. Онда се гласа, иницијатива не прође, а умјесто да свако преузме одговорност за сопствену политичку процјену, сви настављају да објашњавају зашто су баш они били у праву.
И онда се Мандић извињава. Ако је извињење било чин личне пристојности и покушај да се спусте тензије, то је једна ствар. Ако је било резултат политичке атмосфере у којој се од пораженог противника очекује да утјеши оне који нијесу успјели да га поразе, онда је то већ нешто друго. Јер нема ничег демократског у томе да се од човјека тражи да се извини само зато што није смијењен. Нема ничег принципијелног у томе да се пораз представља као морална побједа. И нема ничег европског у политичкој култури у којој се одговорност мјери количином увријеђености, а истина бројем саопштења.Зато би ријеч дана у црногорској политици заиста могла да буде — жртвосер. Не као замјена за аргументе, већ као назив за један препознатљив политички механизам: прво направиш проблем, затим се прогласиш жртвом тог проблема, па на крају захтијеваш да ти се извини онај кога си напао. И ако ти се још четврти пут не испуни жеља, не мијењаш стратегију. Само појачаш драму.
А Мандић? Он може да погријеши, може да буде критикован и може да сноси политичке посљедице својих поступака. Али не мора да прихвати улогу кривца само зато што је неко други одиграо улогу жртве боље него што је одиграо сопствену политичку партију.Јер у политици је понекад највећа побједа не то што си побиједио противника, него то што нијеси пристао да се извиниш зато што он није успио да побиједи тебе.
