Пише: Тихомир Бурзановић
Колумна Драгана Бурсаћа „Моје саучешће Мандићу, Кнежевићу и Додику“ написана је у препознатљивом маниру политичке сатире: има подсмијеха, оштрих квалификација, ефектних метафора и готово театралног опраштања од политичких актера које аутор сматра зависним од Александра Вучића.
Али иза тог реторичког спектакла остаје једно много важније питање: може ли се озбиљно говорити о Вучићевом политичком утицају у Црној Гори и региону, а да се притом готово потпуно прећути Милo Ђукановић и његова дугогодишња политичка комуникација са Београдом?
Бурсаћ нам нуди једноставну слику: Вучић је политички покровитељ, Мандић, Кнежевић и Додик његови регионални извршиоци, а евентуални пад његове власти отвара могућност да Црна Гора и Босна и Херцеговина коначно политички прогледају.
Таква конструкција има једну слабост. Регионална политика није бајка са једним негативцем и три послушника. Она је сложена мрежа интереса, договора, сукоба, тактичких уступака и повремених савезништава. Политичари који се јавно представљају као противници не морају нужно бити и противници када се затворе врата њихових кабинета.
Зато је проблем Бурсаћеве колумне мање у томе што критикује Мандића, Кнежевића и Додика, а много више у томе што његов критички аршин не обухвата све актере које би, према логици самог текста, морао да обухвати.
Ако је зависност од Београда политички гријех, онда се тај критеријум мора примјењивати досљедно. Ако је политичко покровитељство проблем, онда се морају испитати и односи оних који су деценијама владали Црном Гором, а не само односи њихових политичких противника. У супротном, анализа постаје политички памфлет, а сатира средство за селективно распоређивање одговорности.
Ђукановић није био политичка непознаница у Београду
Мило Ђукановић није случајни пролазник у новијој политичкој историји Црне Горе. Он је деценијама био један од најутицајнијих политичара у региону, на челу власти која је прошла пут од блиских односа са Београдом деведесетих година до проглашења независности Црне Горе, чланства у НАТО-у и оштре политичке конфронтације са дијелом српске политичке сцене.
Тај политички пут заслужује озбиљну анализу, а не накнадно поједностављивање. Ђукановић и Вучић припадају различитим политичким генерацијама и имају различите биографије, али су током година били актери истог регионалног политичког простора. Њихови односи нису се могли свести искључиво на јавну конфронтацију, као што се ни односи Београда и Подгорице не могу објаснити само кроз међусобне оптужбе.
Зато би било логично да Бурсаћ постави неколико питања.
Како су изгледали односи Ђукановића и Вучића у различитим фазама њихових политичких каријера? О чему су разговарали током сусрета? Који су политички и економски интереси били у првом плану? Да ли су јавне конфронтације увијек одражавале стварне односе између политичких центара у Подгорици и Београду?
И, посебно, шта се промијенило након избора 30. августа 2020. године, када је Ђукановићева политичка структура изгубила парламентарну већину?
То су питања која захтијевају документе, хронологију и анализу. Она не претпостављају постојање тајног договора, нити доказују политичку зависност једног лидера од другог. Али без њих нема цјеловите слике регионалних односа. Ако је Београд био центар политичког утицаја, онда се мора испитати ко је све са тим центром комуницирао, у којим околностима и са каквим интересима. И ту Ђукановић не може бити изостављен.
Ријечи о непријатељству, а разговори са политичким противником
Једна од највећих слабости балканске политике јесте несклад између јавне реторике и стварних канала комуникације. Политичари се пред домаћом публиком представљају као непомирљиви противници, док истовремено одржавају контакте који су, у зависности од околности, неопходни за државне послове, економску сарадњу или очување политичких интереса.
Зато је важно разликовати три ствари: дипломатски контакт, политички договор и политичку зависност. То нису исте категорије. Сусрет двојице лидера сам по себи не доказује постојање договора, као што ни фотографија са заједничког догађаја не доказује да је један политичар био подређен другом.
Али то не значи да сусрете треба занемарити. Ако постоје фотографије, званични записи или медијски извјештаји о сусретима Вучића и Ђукановића, њихов садржај и контекст треба ставити у временски оквир. Треба утврдити када су се сусрети догодили, шта је било на дневном реду и како су се односи двојице политичара развијали након тих разговора.
Исто важи за сусрете у Рицу, контакте у Београду, фотографије са економских и политичких догађаја и разговоре о регионалним пројектима. Не треба унапријед проглашавати те контакте доказом политичког саучесништва. Али не треба их ни изостављати из анализе само зато што не одговарају унапријед постављеној слици политичких односа.
Ако је критеријум јавне одговорности примјењив на Мандића, Кнежевића и Додика, онда мора бити примјењив и на Ђукановића. У супротном добијамо политички двоструки аршин: једнима се пребројавају фотографије и изјаве, док се код других занемарује шири контекст њихове политичке биографије.
„Београд на води“ и питање економских интереса
Пројекат „Београд на води“ постао је један од симбола политичко-економског модела Александра Вучића: велике инвестиције, снажна промоција извршне власти, амбициозно представљање развоја и расправа о транспарентности, јавном интересу и одговорности институција.
Али свака озбиљна расправа о регионалним политичким везама мора разликовати економске пројекте, пословне контакте и доказане политичке договоре. Ако се у јавности помињу контакти Ђукановића са људима повезаним са овим пројектом, или сусрети у Београду који се доводе у везу са инвестиционим и политичким интересима, онда је потребно утврдити ко се са ким састао, када, којим поводом и да ли су ти контакти имали конкретне посљедице.
Питање није да ли је сваки сусрет доказ некакве завјере. Није. Питање је зашто се неки сусрети представљају као важан доказ политичке повезаности, док се други уопште не помињу. Критичка колумна не мора да изводи кривичноправне закључке. Она мора да захтијева одговоре, да упоређује јавне изјаве са документованим поступцима и да инсистира на једнаким критеријумима за све политичке актере.
Зато би и Бурсаћ, уколико жели да анализира Вучићев регионални утицај, морао да размотри шири круг политичких и економских односа, умјесто да цијелу причу сведе на три политичара који су му данас погодна мета.
Светозар Маровић: име које се не може избрисати из политичке историје Црне Горе
Посебно мјесто у анализи заслужује Светозар Маровић, некадашњи високи функционер Демократске партије социјалиста и један од најзначајнијих политичких актера у Црној Гори прије него што су корупционашке афере и судски поступци обиљежили завршницу његове политичке каријере.
Маровић је постао симбол питања која су годинама оптерећивала црногорску јавност: одговорности политичких елита, веза политике и пословања, функционисања институција и неједнаке примјене закона. Његов случај отвара и једно шире питање: како су функционисале политичке и пословне мреже које су деценијама обликовале Црну Гору и какви су били њихови односи са регионалним центрима моћи?
Ако се анализира политичка архитектура Црне Горе, Маровић се не може посматрати изоловано од система у којем је дјеловао. Али исто тако, одговорност за конкретне поступке мора се утврђивати на основу доказа и правоснажних одлука, а не политичких претпоставки.
Зашто је ово важно за Бурсаћеву колумну?
Зато што политичка зависност није једина категорија којом треба мјерити одговорност. Постоје и питања корупције, злоупотребе институција, политичке контроле и односа између јавне власти и приватних интереса. Ако су то критеријуми када се говори о једној политичкој гарнитури, онда се морају примијенити и на другу. Нема озбиљне анализе Црне Горе ако се из ње изостави читав контекст власти која је земљом управљала деценијама.
„Државни удар“: случај који тражи правну прецизност, а не политичко заборављање
Афера позната као „Државни удар“ један је од најконтроверзнијих политичко-правних случајева у савременој историји Црне Горе. Она је годинама била предмет политичких оптужби, судских поступака, спорења о доказима и дубоких подјела у друштву. Зато је неопходно о њој говорити прецизно, уз јасно разликовање оптужби, судских одлука и политичких тумачења.
Али управо због њене тежине, тај случај не може бити изостављен из анализе политичких односа у региону.
Потребно је испитати улогу тадашњих црногорских институција, начин на који су политички лидери користили случај у јавним наступима, однос Београда и Подгорице у критичним тренуцима и све околности које су документоване у судским списима и званичним извјештајима. Потребно је, такође, раздвојити оно што је утврђено од онога што је остало предмет политичких спорова.
Нико не добија право на имунитет од критике само зато што се представља као бранилац државе. Али нико не може бити проглашен кривим само зато што се његово име уклапа у политичку причу која некоме одговара.
Зато је питање за Бурсаћа једноставно: ако се већ анализирају механизми регионалног политичког утицаја, зашто се не разматра и случај који је годинама снажно утицао на односе Србије и Црне Горе?
То није позив на прећуткивање било чије одговорности. То је захтјев да се одговорност утврђује на основу чињеница, а не према политичкој припадности.
Прогон СПЦ и Закон о слободи вјероисповијести: гдје је нестала сложеност односа?
Једна од најважнијих тема коју Бурсаћев текст заобилази јесте сукоб око Закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, који је кулминирао масовним литијама 2019. и 2020. године и постао један од кључних фактора политичких промјена у земљи.
Тадашња власт на челу са Милом Ђукановићем бранила је закон као дио уређивања правног статуса вјерских заједница и имовинских питања. Српска православна црква и њене присталице доживјеле су спорне одредбе као пријетњу црквеној имовини и институционалној самосталности, што је довело до масовне мобилизације грађана.
Израз „прогон СПЦ“ јесте политичка оцјена коју користе поједини актери и дио јавности. Да би се утврдила правна природа конкретних поступака државних органа, потребно је анализирати закон, његову примјену, одлуке судова и поступање полиције и других институција.
Али политичке посљедице тог сукоба су неспорне: литије су постале један од главних симбола отпора тадашњој власти, а питање односа државе и Цркве снажно је утицало на изборни исход 2020. године. Управо ту почиње питање које захтијева више од идеолошке пароле.
Како су се у том периоду укрштали интереси Београда, Подгорице, Српске православне цркве и различитих политичких актера? На који начин су Вучић и Ђукановић јавно наступали у вези са кризом? Како су се њихови контакти и политичке поруке уклапали у шири однос двије државе?
То су легитимна питања за истраживачко новинарство и политичку анализу.Међутим, није исправно без доказа тврдити да су Ђукановић и Вучић заједнички организовали прогон СПЦ или да су имали договор о њему. Таква тврдња захтијева конкретне доказе, а не само постојање политичких контаката.
Истовремено, било би подједнако погрешно занемарити документоване контакте, јавне изјаве и конкретне потезе институција само зато што се не уклапају у унапријед изабрану политичку интерпретацију.
Ако се говори о политичком утицају Београда на Црну Гору, онда се мора анализирати и вријеме литија, као и начин на који су различити политички актери покушавали да утичу на тај процес. Ако се говори о одбрани црногорског суверенитета, онда се мора анализирати и однос тадашње власти према сопственим грађанима и вјерским заједницама.
Једно не искључује друго.
Суверенитет државе не значи да је сваки потез њене власти исправан, као што ни одбрана вјерских права не значи да је свака политичка инструментализација вјере прихватљива.
То је сложеност коју озбиљна колумна мора да поднесе.
Шта се догодило након 30. августа 2020. године?
Избори од 30. августа 2020. године означили су историјску промјену у Црној Гори: први пут након више деценија, ДПС није успио да задржи парламентарну већину.
Тај исход није био производ једног фактора. На њега су утицали незадовољство дијела грађана дотадашњом влашћу, питање корупције и институционалне одговорности, спор око Закона о слободи вјероисповијести, дјеловање опозиције и шири регионални контекст.
Није исправно цијели изборни резултат свести на један спољни утицај. Али није исправно ни занемарити улогу регионалних политичких односа у том периоду.
Након пораза ДПС-а, Вучић и Ђукановић више нису имали исте политичке позиције као раније. Ђукановић је постепено губио институционалну моћ, док је Вучић остао на челу власти у Србији. Управо зато би било занимљиво испитати како су се њихови контакти, јавне поруке и међусобни односи мијењали у новим околностима.
Да ли су постојали канали комуникације који су опстајали упркос јавним политичким сукобима? Који су интереси били трајни, а који су се мијењали са изборним резултатима? Како су се односи двије државе развијали у питањима економије, безбједности, идентитетске политике и регионалне сарадње?
Одговори на ова питања помогли би да се разумије зашто се политички утицај не може свести само на јавно заклињање у националне интересе.
И што је још важније, помогли би да се разликују стварни механизми утицаја од политичких митова које стварају и власт и опозиција.
А шта је са Дарком Шарићем?
Име Дарка Шарића отвара још једну димензију која се не смије неодговорно мијешати са претходним темама: питање организованог криминала, институционалне одговорности и могућих веза криминалних структура са појединцима из политичког и безбједносног миљеа.
Ако се Шарић помиње у контексту политичких и пословних односа у региону, онда се морају прецизно навести конкретни поступци, оптужнице, пресуде и документоване везе. Само присуство имена у медијским написима није доказ да је неки политичар са њим сарађивао, нити је довољно да би се извлачили закључци о заједничким интересима.
Али питање ширег односа организованог криминала, политичких структура и институција свакако заслужује пажњу. То је једна од тема на којој се морају инсистирати транспарентност, независност правосуђа и једнакост пред законом.
Управо зато је неопходно избјегавати два супротна гријеха: политичко заташкавање и политичко оптуживање без доказа. Критичка анализа мора да буде довољно храбра да постави питања и довољно одговорна да не проглашава одговоре прије него што су чињенице утврђене.
Студенти као нова власт: нада или само нова политичка неизвјесност?
Бурсаћ своју колумну гради и на претпоставци да би евентуални долазак нових политичких снага у Србији могао означити крај досадашњег модела регионалног покровитељства. То јесте могућност о којој се може расправљати. Али политичка промјена у Србији не би аутоматски значила и промјену свих образаца спољне политике.
Студентски покрет, изборна листа или нова политичка коалиција нису исто што и готов програм државне политике. За озбиљну процјену потребно је знати њихове ставове о Босни и Херцеговини, Црној Гори, Косову, Сребреници, европским интеграцијама и регионалним односима.
Тек када се ти ставови јасно формулишу и преточе у конкретне потезе, моћи ће да се говори о стварној промјени. Није довољно да један политички центар изгуби моћ. Потребно је да се промијене и механизми политичког утицаја, однос према институцијама и спремност да се поштују суверенитет сусједних држава и демократска воља њихових грађана.
И ту се враћамо на Ђукановића.
Ако Бурсаћ сматра да је проблем у политичком покровитељству, онда би требало да испита и период у којем је Црном Гором управљао лидер чија је власт трајала деценијама, као и односе које је та власт одржавала са другим регионалним центрима. У супротном, нада у демократску промјену постаје само нова верзија старог политичког морализма: наши политички противници су туђи послушници, док се код наших савезника њихови контакти са центрима моћи проглашавају прагматизмом.
Зашто Бурсаћ прећуткује Ђукановића?
На ово питање не треба одговарати нагађањем о Бурсаћевим мотивима. Немамо основа да тврдимо да је некога свјесно штитио, нити да је нешто изоставио по нечијем налогу.
Али можемо критиковати структуру његовог текста. Ако се политичка зависност представља као главни проблем Мандића, Кнежевића и Додика, онда би анализа морала да обухвати и Ђукановићеву политичку биографију, његове односе са Београдом и начин на који је његова власт користила национална и идентитетска питања.
Ако се тврди да су политички лидери у региону били продужена рука једног центра моћи, онда треба испитати и друге центре утицаја, економске интересе, међусобне контакте и односе који су се мијењали са политичким околностима.
Ако се говори о демократији, онда се морају анализирати и изборни процеси, институције и одговорност власти, без обзира на то да ли је ријеч о политичарима који су нам идеолошки блиски или далеко.
Зато би најпоштеније питање за Бурсаћа гласило:
Да ли су политичко покровитељство, регионални утицај и зависност од центара моћи проблем сами по себи — или су проблем само онда када се могу приписати политичарима које аутор већ сматра неприхватљивим?
То је суштина критике његове колумне.
Не мора се бранити ни Мандић, ни Кнежевић, ни Додик да би се уочило да анализа која једне политичке актере ставља под лупу, а друге оставља ван кадра, није довољна за разумијевање регионалних односа.
Црној Гори и Босни и Херцеговини не требају нови господари, већ одговорне институције
Најважнији дио Бурсаћевог текста јесте нада да би промјена политичке власти у Србији могла отворити простор за мање регионалних тензија и више сарадње. Та нада није неразумна. Али не смије почивати на илузији да ће једна промјена на врху аутоматски ријешити проблеме који су годинама стварани унутар самих држава. Црној Гори су потребне институције које не зависе од једног човјека, правосуђе које поступа независно од политичких интереса, одговорност за злоупотребе власти и политичари који ће одговарати грађанима, а не регионалним центрима моћи.
Босни и Херцеговини су потребне институције које могу да функционишу у оквиру уставног поретка, политика која не производи непрестане кризе и регионални односи у којима се суверенитет државе не користи као средство за политичко надметање. И Србији су потребне институције које ће бити јаче од било ког лидера. Ако је то порука коју желимо да извучемо из регионалних политичких промјена, онда морамо престати да тражимо само нове господаре и старе кривце. Морамо инсистирати на одговорности свих који су имали власт и утицај.
То важи за Вучића. Важи за Ђукановића. Важи за Мандића, Кнежевића и Додика. Важи и за све друге политичке актере који су годинама користили национална осјећања, институционалне кризе и регионалне сукобе за очување сопствених позиција.
Умјесто саучешћа — једнако мјерило за све
Бурсаћ има право на сатиру, политички став и оштру критику. Али читалац има право да очекује и досљедност.
Није проблем у томе што се аутор подсмијава Мандићу, Кнежевићу и Додику. Проблем настаје онда када се из тако постављене приче изгуби шири контекст односа Београда и Подгорице, улога Ђукановића, случај Светозара Маровића, афера „Државни удар“, спор око Закона о слободи вјероисповијести и документовани политички и економски контакти регионалних лидера.
Све те теме захтијевају различите доказе и различите нивое правне и политичке анализе. Не треба их спајати у једну недоказану теорију. Али их не треба ни прећуткивати када се покушава објаснити ко је на кога утицао, ко је од кога политички зависио и како су се регионалне политике заправо формирале.
Јер, ако се политичарима замјера што су тражили покровитеље у Београду, онда треба испитати и све друге који су са Београдом одржавали политичке, економске и дипломатске односе. Ако се осуђује злоупотреба националних осјећања, онда се мора осудити свака њихова инструментализација. Ако се брани демократија, онда се морају бранити и демократски принципи од политичара који су нам идеолошки блиски.
И ако се захтијева одговорност, онда она мора бити једнака за све.
Зато Мандићу, Кнежевићу и Додику не треба политичко саучешће. Њима треба политичка и институционална одговорност за оно што су радили, као што је потребна и Ђукановићу, Вучићу и сваком другом политичару чији су поступци обликовали животе грађана региона.
А Драгану Бурсаћу, као и сваком другом колумнисти, треба поставити само један захтјев: да исти аршин примјењује на све.
Јер политичка истина не може бити потпуна ако се једни политичари посматрају кроз лупу, а други кроз завјесу.
