Српска православна црква данас обиљежава празник посвећен преносу моштију Светог оца Николаја и чудотворну икону Мајке Божије Пећке која се чува у трону припремљеном за њу у манастиру Пећка Патријархија у Метохији.
Свети Николај празнује се 19. децембра у знак сећања на дан свечеве смрти, а љетни 22. маја, када су светитељеве мошти 1087. године пренесене из града Мира у Ликији у тада православни Бари у Италији.
Иако календарски не припада љету, због најчешће лијепог времена када пада данашњи празник, у народу се назива и љетни Свети Николај. То је за многе породице мала слава или преслава.
И данас мошти Светог Николаја почивају у Барију, сада у цркви посвећеној мириклијском чудотворцу, коју су у његову славу подигли грађани, вјерујући и поштујући овог исцјељитеља.
Свети Николај је, према предању, вратио вид Стефану Дечанском, па је овај српски краљ храм у којем су похрањене светитељеве мошти окитио сребром и слао богате прилоге за његово опремање.
Овај празник, између осталих, манастир Врањина на Скадарском језеру прославља као своју славу.
СПЦ данас прославља Данас је спомен на Икону Пресвете Богородиве Пећке краснице
Чудотворна икона Богородица Пећка је велика српска али и руска светиња и благодет целог православног народа. Она спаја Крим и Косово и Метохију.
Повијест ове чудотворне иконе је веома занимљива. Њу је по предању сликао свети апостол и јеванђелист Лука, у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, ту је боравила у храму Мајке Божје све до 898. када је послата у Херсон, на Крим. Њу је тамо дочекао сам руски кнез, свети Владимир, који се пред њом крстио, о чему постоји запис, и отпочео са крштавањем руског народа.
Око 989. икона се налазила у Великом Новгороду, одакле је пренета у Никеју. Њу је од цариградског патријарха добио на благослов свети Сава Српски, када се хиротонисао и донео је у Србију. По преносу патријаршије у Пећ, тамо је и ова светиња добила своје место и од тада се назива Пећком.
Икона стоји у нарочитом трону и окићена је многобројним драгоценим украсима, као захвалност оних, чије су молитве пред њом услишене.
Икона Мајке Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а Албанци чували Патријаршију и према икони гајили страхопоштовање.
С времена на време икона је ношена по српским крајевима, где је посећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Пре седамдесет година била је и у Београду, необично свечано дочекана, о чему је писала сва тадашња штампа. Касније је посетила и Земун. Овој икони је посвећен посебан Акатист, дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога! У Пећи је у прошплости на празник иконе Богородице Пећке чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали.
