Пише: Емило Лабудовић
„Блавору један, и ћорава кока понекад убоде зрно само ти никад да погодиш. Андрија ти неће преживјети петак”.
Овим „бираним” ријечима реагова један од оних ботова „задужен” за тобоже коментарисање текстова које пишем а заправо за најприземније псовање аутора.
Бот који себе крије иза псеудонима „Догодине Независна Војводина”, погоди исход расправе о смјени Андрије Мандића таман како му пророчански звучи и „име” (Мало морген, што би рекао Слободан Милошевић). Иако је и иоле трезвено чељаде у Црној Гори знало да ће се још један ДПС поход на Андрију завршити – фијаском, бот као бот, не угонета. „Срамота је таквоме јунаку џилитнут се, не погодит циља”, рекао би му Иван Мажуранић.
Што се тиче саме суштине инцијативе за његову смјену, ток расправе је бјелодано показао да је све било само још један покушај да се кроз анатемисање Ратка Младића анатемише и за сва злодјела током грађанског рата у БиХ, директно и индиректно окриве -Срби. Ламентирање над злехудом и трагичном судбином муслимана у тим ратнм збивањима било је достојно великих сцена попут Зетре, Скендерије, Сарајевског позоришта, а нарицање оне освједочене гласноговорнице званичног Сарајева у Пљевљима и околини имало је све одлике грчке трагике и патоса за највеће свјетске сцене.
Наравно, нијесу се штедјели ни остали, а трагична судбина генерала Младића, озваниченог ратног злочинца и масовног убице (ко се још пита зашто је предсједница његовог судећег вијећа, између недовољних доказа, с једне, и налога да Сребреница мора добити судску подршку, с друге стране, изузела свој став), била је питка подлога за изливе отворене и неспутане мржње и испостављање рачуна Србији и Србима за све. Србима као ентитету, било гдје да су. Па и Андрији, гдје год да је.
Ако ћемо поштено, све то се очекивало. Амбијент, тензије, покушај да се снагом ријечи надомјести њихова празнина и бесмисао, на моменте и безочна лаж, неминовно су водили ка виђеном. Али, изостало је оно што би, у поштеном сагледавању босанских ратних збивања, налагало и признање да се тада гинуло на обје стране. Јер, у рату нема невиних. Очекивало се да се, као дјелимично оправдање за изливе мржње, макар помену хиљаде побијених, закланих и у јаме бачених Срба, њихових жена, дјеце и стараца. Да се уз Сребреницу, макар успут, а успут и јесте, помене Братунац, и његово крваво јулско класје. Да се, макар и у пола гласа чује за Кравице, Мркоњић Град, улицу Васе Мискина, Маркале…Да се, макар и пола гласа, уз разапетог генерала Младића помену и Насер Орић, Хашим Тачи, Осман (Х)Растодер, да се… А није било ни потребе са се, макар онако узгред, као посипање пепелом, помене Срђан Алексић и његова ванвременска жртва. Ни ријечи. И није се чудити. Јер, Срби су само џелати, ратни злочинци извођачи геноцида.
Без иједног коментара, ако већ не уз пијетет и искрено жаљење, прошле су и оне стравичне слике одсјечених српских глава, показаних као доказ да је било жртава и на другој страни. И то не жртава, него дивљачког и животињског иживљавања над њима. Петнаести вијек и старо турско доба усред цивилизације. Човјек напросто мора да се запита да ли је, мање или више прикривена, мржња једино што нас још увијек веже? Браство и јединство двадеспрвог вијека!?
Ћутали су сви као заливени, ни да зуцну над тим амбисом људске патологије. Јер, шта је једна одсјечена српска глава према једној кошчици из Сребренице? Шта су сузе српских мајки спрам суза Мајки Сребренице? Шта су бездомна дјеца, од Козаре па све до Пивских Дола и Велике? Нијесу важна, нијесу вриједна ни помена а камоли пијетета и обичне људске сузе. Јер, ово је вријеме у којем српска суза нема родитеља!
Ја можда и јесам „блавор”, и можда мало шта погодим, али у ово сам сигуран: све ће једном на своје доћи. Па и српске сузе. А Независна Војводина – чак ни тада.
