– 20. марта 1881. године на улцињским бродовима први пут су истакнуте црногорске поморско–трговачке заставе. Како су то тражили улцињски бродари, била је то тробојка са круном и малим крстом, која је била у употреби све до краја Првог свјетског рата. Због смрти руског цара Александра II, светковина на улцињском пристаништу поводом истицања црногорске поморско трговачке заставе била је скромна.
Црногорска застава је била тробојка са водоравним пољима црвене, плаве и бијеле боје. За вријеме владавине књаза и краља Николе I Петровића Његоша, на црногорској тробојци налазио се и грб државе, који је био идентичан грбу династије Петровић Његош, као и слова Н. I. А те заставе се могу видјети и на сликама на којима је приказано проглашење Црне Горе за краљевину. Црвена, плава и бијела боја на црногорској застави воде традицију српских националних боја.
У вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе постојале су три врсте цивилних застава: народна – тробојка без апликација, дворска – тробојка са државним грбом и застава суверена (књаза или краља) – тробојка са грбом и сувереновим иницијалима Н. I. Војне или ратне су имале умјесто тробојке црвену подлогу (четна, алај барјак…) У вријеме СФРЈ комунисти нијесу мијењали заставу Црне Горе већ су умјесто грба ставили петокраку на црногорску тробојку. Застава СР Црне Горе са петокраком у средини је била републичка застава од 1945. године до 1993. године, када је одлуком Скупштине Републике Црне Горе скинута петокрака и промијењена нијанса плаве боје. Као таква била је застава Републике Црне Горе од 1993. године до 2004. године, када је замијењена актуелном заставом.
–20. марта 1993. године Споменко Гостић са непуних 15 година, остао је на вјечној стражи у родном селу Јовићи у Маглају, гдје је погинуо бранећи свој дом.
Његова љубав према родном селу, али и Српској остала је у аманет генерацијама које долазе, да сачувају оно за шта се Споменко борио.Споменко је био најмлађи борац Војске Републике Српске који се са само 14 година придружио рату, а одликован је и Медаљом заслуга за народ.Споменко је рођен је 15. августа 1978. у Добоју, а због избијања рата у БиХ није стигао да заврши ни основну школу. Врло млад је остао без оца, а 1992. године, почетком рата, живео је са мајком Миленом у селу Јовићи код Маглаја. ,,Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде”, говорио је када је добио могућност да изађе из ратног ужаса и свој дечачки живот настави у Паризу. Имао је 15 година када је дао живот за Републику Српску, а памтиће се његове речи: Имамо многе случајеве где је било тешко, али се све опет некако издржи. Имао сам случајеве да се нагази на мину, наишао сам и одбила је први точак. Ово ми је друга рана, мене је бацила детонација и ту ме је гелер окрзнуо, али опет се све савлада. Тукли су ме мецима, али и то сам издржао. Кажем да ми овде добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, спавам… Немам оца немам мајке, остао сам само са бабом, али је она погинула баш код ове куће ту. Не плашим се. Некад имам мало страх, али савлада се и то. Увек имам оружје. Нон стоп нападају, али неће дуго. То су издајице свог народа. Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља.
На питање шта има да поручи својим саборцима одговорио је:
,,Да се држе храбро,
да не бјеже од линије,
да се боре како треба!”
Погинуо је тако што је претрчавао преко ватреног положаја журећи кући да испече хлеб за војнике. Међутим, граната је била бржа…
– 1913. погинуо је Михаило Петровић, војни пилот, прва жртва ратног ваздухопловства у свету.
Припадао је првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године. На прилазу аеродрому у близини села Барбалуши угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја, због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1000 метара и није преживео пад. Храброг авијатичара Шумадинца саборци Црногорци сахранили су уз цркву у том селу. Пред Први свјетски рат ексхумиран је, а посмртни остаци су му затим сахрањени на Цетињу уз највише војне почасти. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника Живана Петровића 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући у селу Влакча постављена је спомен-плоча да нас подсећа на овог храброг пилота.
–1804.Ваљево ослобођено од Турака у Првом српском устанку, тим поводом 20. март се обележава као Дан града
-1945. у Другом свјетском рату почеле завршне операције за ослобађање Југославије, за шта је одлучујући био пробој Сремског фронта три седмице касније.
–1935. упокојио се српски геолог Владимир K. Петковић, члан Српске краљевске академије, оснивач Државног геолошког института, професор и ректор Београдског универзитета, најбољи познавалац кредне формације код нас и тектонике источне Србије. Био је управник Геолошког завода Београдског универзитета и уредник „Геолошких анала Балканског полуострва”. Написао је око 70 радова, претежно о стратиграфији и тектоници Србије.
–1727. умро Исак Њутн, енглески физичар, математичар и астроном. Њутновим открићем закона гравитације, односно општег закона привлачења маса, почела је нова ера у механици, небеској механици и астрономији. Заслужан је за откриће диференцијалног и интегралног рачуна. Поставио је темеље класичне физике и открио низ законитости у оптици. Објаснио је кретање и падање тела, кретање Месеца око Земље и Земље око Сунца, као и феномене плиме и осеке. Њутн је конструисао и први телескоп са конкавним огледалом. Њему у част знаком N обележава се сила. Аутор је епохалног дела “Математички принципи филозофије природе”.
–43. п. н. е. рођен римски писац Публије Овидије Назон, један од највећих пјесника љубавне поезије у свјетској литератури. Његове пјесме су виртуозне и изузетно музикалне, а сам је говорио: ,,Чега год се такнем, постаје стих”. Цар Октавијан Август га је девете године нове ере прогнао у Томи – у провинцији Мезија на Црном мору због љубавне везе с царевом кћерком Јулијом. Упркос молби за опроштај у дјелима “Тугованке” у пет књига и “Писма са Понта” у четири књиге, умро је 17. године нове ере, као прогнаник, у Томију, али тачан датум његове смрти није познат.
-1815. француски цар Наполеон Први вратио се тријумфално у Париз из прогонства са средоземног острва Елба. Послије “владавине сто дана” у бици код Ватерлоа у јуну 1815. поразиле су га силе антифранцуске коалиције и доживотно је прогнан на острво Света Јелена у Атлантском океану.
-1828. рођен норвешки писац Хенрик Ибзен, један од највећих свјетских драмских писаца, беспоштедан критичар грађанског друштва. Много је путовао по Европи, изучавајући драматургију и пишући драме. Послије 20 година се вратио у Норвешку и постао управник националног позоришта у Ослу. Истраживао је проблем кривице и испаштања, сукоб хтијења и стварности, гушење истине, погађајући бит грађанског друштва које почива на лажима.
-1915. рођен руски клавириста њемачког поријекла Свјатослав Теофилович Рихтер, најзначајнији пијаниста 20. вијека, према мишљењу појединих музичких критичарима – и највећи пијаниста у историји музике. Оригинално је тумачио композиције различитих епоха, интерпретирајући их савршеном техником, што је одушевљавало концертну публику широм свијета.
– Српска православна црква 20. марта слави светих седам свештеномученика Херсонских и преподобног Емилијана
