Нијесам никад био у прилици да то урадим лично, али макар то могу на овај начин: капу доље пред оном госпођом Струјић – Харбић! Аферим, што би рекли ови њени. Директно, без увијања и било какве мимикрије: Босна је матична држава Бошњацима из Црне Горе! И… тачка. Е, сад, велико је питање колико у овој изјави има храбрости, а колико дрскости, али да има истине – има. И само ћорави то не виде, чак и онда кад Кенана и њени челници то настоје да увију у обланде са укусом монтенегринске љубави и поштовања.
Госопођа Струјић – Харбић (нека ме извини због ове црте између, ја то тако) рече своје и не порече, а у држави нам овој – ни мукает. Ћути Далиборка, Теа, Петар ни да зуцне, а и у Скупштини (за сада) мук. Можда тако и треба, шта знам ја, али поуздано знам да је нешто слично, овако експлицитно и неопозиво, изјавио неки од овдашњих Срба, онај априлски земљотрес од прије скоро пола вијека би се заборавио. Србима то не може и не смије бити.
Албанци одавно славе Дан албанске заставе као свој – и нека славе. Срби „тробојку” не могу да провуку ни кроз иглене уши (свака част онима са Жабљака). Хрвати листом имају двојно држављаство и гласају у Хрватској – и нека имају. Србима се то ни по цијену Уставног каламбура не смије омогућити. Њихови језици су мањински, али су Уставом заштићени – и нека су. Али, и као такви сврстани су тик уз српски језик којим говори више становништва него да се сви ови зброје. Али, што може бити другима, Србима не може.
Храбра и охрабрена Кенана рече и нешто што све објашњава, па и то окуд јој толико смјелости да Црној Гори у којој живи и за коју се на сва уста хвали да јој је донијела независност, баци Босну право у лице. „Ми смо као мала партија у Црној Гори допринијели да се мијења наратив према Бошњацима”, рече Кенана и све објасни. Њена „мала партија” одавно диктира све политичке и националне наративе у овом државном галиматијасу који зову Црном Гором. Сви други и другачији наративи, они српски поготово, су национализам, шовинизам, фашизам, клерикализам… јер их тако доживљава и карактерише „мала партија” Кенанина.
Не пишем ово као приговор Кенаниним ставовима, далеко од тога. То је њено апсолутно право, а још кад јој може бити. А може јој бити јер њена „мала партија”, на челу са оним Ибрахим – агом, кроји и диктира наративе у којима чак и Босна као њена и њихова матична држава може и мора да прође без приговора. Не дај Боже да неко у том смислу макар и помене Србију, одмах би заошијали дежурни домобранитељи, а Срби би још једном били руско – српска јуришна фаланга под командом оног проказаног Вучића која само што није јурнула преко Бродарева. Шта год да се каже из Загреба, Сарајева, Приштине, Тиране, Дубровника… у складу је са Кенанином „малом” и њеним наративом, јер једино откуда дува промаја је онај проклети Београд. Онај исти Београд у којем се школовало, лијечило, запослило и купило резервне станове бар половина ових који му званично ни име не смију поменути. Осим, наравно, кад га треба пљунути и показати прстом.
Знам да ће и ови редови бити сврстани у наратив српског национал – фашизма јер овдје то другачије не може и тако то „крсти” Кенанина „мала”, али мотив ми није био ламент над „српским наративом”, сачувај Боже. Нама Србима тако и треба. Желио сам само да похвалим Кенану што коначно рече оно што су и врапци у Црној Гори знали, само нико прије ње није смио ни да зуцне.
Аферим, Кенана, теби и твојој „малој”, и нека си кад ти може бити.
Емило Лабудовић
