Пише: Емило Лабудовић
Боли, и то баш боли, да се не лажемо. Боли, и то не толико због нас, садашњих, колико због оних ондашњих који бијаху наши и само наши ђедови и прађедови и о чији се образ огријешисмо. Али, ако је за утјеху, није нам први пут, колико год покушавали да се одрекнемо гријеха пребацујћи га онима „другима”. Јер и једни и други смо потомци оних „ондашњих”, тако да је срамота – општа. И није важно колико је ових или оних, сви скупа, као народ и као држава, носимо жиг срамоте и „родитељског гријеха”.
Знам, скочиће сад многи од ових „мојих” како покушавам да релативизујем чин и настојим да га оправдам. Можда и бих пред другима само кад бих могао пред собом. Јер, понављам, боли, боли за све паре. И стид ме је пред ђедовима и њиховим медаљама. И њиховим сновима, надама и жртвама. Пред остварњем њиховог сна, старијег и од њих и вјекова које су живјели. Сна да буду слободни и са браћом у једној држави. И били су, и слободни и у једној држави. И, причао ми је ђед Михаило, тих дана се славило и шенлучило као никад прије. А онда смо дошли ми… Али, нема и неће бити нашега чина, оваквог или онаквог, који се може бацити сјенком на то вријеме.
Спорна формулација у закону дјелује више него ужасно, али баш због тога и фарсично, на ивици голе спрдње. Јер, папир трпи свашта, а суштина тога „свашта” је само ствар угла гледања. Уосталом, зар један од чувених европских силника деветнаестог вијека није рекао „дајте ми три реченице било којег писца и послаћу га на вјешала”! И предметном формулацијом би се неки очас могли наћи „на вјешалима”, а, руку на срце, и нашли су се, али она тако дјелује само кад се изузме из контекста. Изузета из онога што се зове политика, њени циљеви, намјере стратегија… формулација је крунски аргуменат за „вјешање”. А Србе су, ионако, кроз историју, „вјешали”без престанка, Турци, Њемци, Бугари, усташе, четници, партизани… тако да је она чувена „Србе на врбе” и данас чувенија од сваког другог историјског поклича.
И док једни ликују што су неки „заклети Срби” ћутке дигли руку за жигосање својих предака као окупатора, други вриште на сав глас, куну и анатемишу. А све то је само један, додуше тежак, тренутак у дугом ходу, посртању, падовима и узлетима српског народа кроз историју. Па чак и оних који су се одједном и недавно досјетили да нијесу Срби и унуци својих ђедова. Домет тога „тренутка” биће таман онолики колико је потребно да га засјени неки други, јер ако је ико, ми смо народ склон експлозивним реакцијама на друштвена дешавања. И чудом се не могу начудити како се десило да нас Кинези претекну у проналажењу барута и како нам је онај Нобел промакао са оним динамитом.
Педантни критичари, како из редова оних који ликују тако и ових „мојих”, као крајњи аргумент предаје и издаје оних који који то никако нијесу смјели, рећи ће: записано је, и остаће. Али, и на тараби је писала „она ствар” па се један грдно зајебао и сломио „ону ствар”, тако да сам на мјесту ових што барјаче ја се не бих затрчавао.
А истина, она непобитно утврђена и етаблирана, има особину да траје и истрајава, да одолијева свим накнадним ревизијама и освети. Тако ће и истина о 1918. години преживјети и ову „тарабу” и натпис на њој. И, мада боли, боли за све паре, пребољеће род мој несмиљени и овај прст у сопствено око. До нове прилике и новог „аргумента” за вјешање.
Емило Лабудовић
