У времену страшном страдања и плача
Кад је било теже живјети но мр’јети
Армија се српска ка Јадранском мору
Повлачила преко албанских врлети
Про високих гора гдје мећава дува
И гдје влада зима љута и свирепа
Измучену војску народа небеског
Водили су Путник, Живојин и Степа
За уморном војском, напаћени народ
Бјеж’о је у страху испред катаклизме
Пртине су сн’јежне напорима задњим
Пробијали српски опанци и чизме
Кроз ту масу људи што уз уску стазу
Корачаху к’ врху сурових планина
Једна стара жена пркосећи мразу
Очи пуних суза тражила је сина
Док је вјетар хладни дув’о кроз ћувике
И бјелином сн’јежном вите јеле шминка
За рукав је вукла уморне војнике
Са питањем ” Да ли знате мог Маринка
Ако неко вијест има било@ какву
Много би ме знајте обрадов’о с тиме
Чарапе му носим и вунени прслук
Да ми неби страд’о од мраза и зиме “
Ћутке поред ње је пролазила војска
Праћена одјеком куршума и мина
Али међу њима Маринка не бјеше
Залуду је стара тражила свог сина
Пламен јој се наде гасио у оку
Кад дан ил’ два прије Божићнога поста
На обали Дрима спази краља Петра
Гдје се с пратњом спрема да пређе про моста
А кад господара угледа Макрена
Обасјаног сјајем Немањића круне
У сусрет му пође полу погурена
Носећи у руци чарапе од вуне
Па дрхтавим гласом са сузом у оку
Старом краљу рече та сељанка проста
” С чарапама овим Височанство ваше
Лакше ће те прећи про клизавог моста
А на другој када нађете се страни
Нека вам их с ногу ордонанси скину
И мојем их сину предајте јединцу
Што одступа с војском кроз снјежну дивљину
Доброчинство ваше наградиће свеци
Бог ће вам подарит и здравље и новац
Маринко је њему Спасојевић име
А мјесто рођења село му је Словац
Краљ чарапе узе мислећ да ће срце
Од велике туге у груди му пући
А Макрена смјерно пољуби му руку
И сузнијех очи оде назад кући
Владар крену даље пратећ судбу тешку
Кроз мећаву која крв леди у вене
Носећи у себи молбу и аманет
Да Маринку преда чарапе сукнене
Ал младића нигдје није мог’о наћи
К’о у земљу да је нестао и пропа’
Све док једне ноћи три српска
регрута
Не спази да леже смрзнути крај топа
Три младости поред угашене ватре
Покошене бјеху руком ” Смрти слатке “
Ту краљ вођен неким Бож’јим провиђењем
Затражи од страже њихове податке
Ордонанс полеће и књижице војне
Донесе му жустро из смрзнутих блуза
Владар узе прву и име прочита
А из ока врела потече му суза
Беспомоћан испред судбине стравичне
К’о лане на нишан кад га узме ловац
У књижици виђе Маринково име
А мјесто рођења бјеше село Словац
Војник ту остаде у снијег да лежи
Хуком вјетра слеђен у последњој борби
А краљ Петар оде кроз снијежну пустош
Чарапе од вуне носећи у торби
Пролазише зиме и дугачка љета
Успомене старе почеше да вену
Ал монарх је чув’о чарапе сукнене
И мислио сваког дана на Макрену
Једног јутра негдје по свршетку рата
Док обузет тугом шет’о је кроз дворац
Секретару рече ” За пут се припреми
Из овијех стопа шаљем те у Словац
Макрену пронађи како знаш и умеш
Гдје год да је испод ове Божје капе
Кажи јој да син јој у животу није
Али да још чувам његове чарапе “
Наредбу секретар када прими двора
Кренуо је на пут скоро истог трена
Ал у селу Словцу рекоше му да је
Од туге за сином умрла Макрена
Краљ са боли тешком вијест ову прими
Па из касе прегршт златног узе новца
И нареди да се споменик подигне
За сина и мајку тамо код Лајковца
А на смртној ури када му се душа
Раздвајала с тјелом хитајућ ка небу
Последњом је снагом изустио само
” Чарапе ми дајте јер ми ноге зебу “
Перошевић Славко
