Пише: Емило Лабудовић
„Кад би нестао српски народ, а остао ‘Горски вијенац’, остало би доста”, написао је једном један од највећих српских књижевника, Милош Црњански. Тиме је свим опонентима и накнадним тумачима јасно ставио до знања шта су Његош и „Горски вијенац” и гдје им је мјесто у свеукупној српској литератури и историји уопште. Истовремено, свако присвајање и дијељење, а поготово одрицање од овог српског камена – међаша је немогуће и израз је етичке и етничке недораслости једног народа.
Ништа мањи гријех је и сврставање под „Горски вијенац” као под клобук печурке и његово постојање дефинисати као коначни израз и националну дефиницију Српства. Његош је својим цјелокупним дјелом, гдје „Горском вијенцу” несумњиво припада вијенац славе, само показао и утро пут којим је требало и треба ићи, не само у његово вријеме већ и у сва времена будућа. Све док нас има. Али, не толико ријечју колико дјелом, брзо смо се одрекли Његоша и његовог правца, покушавајући да у свакој његовој ријечи или стиху, тумаченим изван контекста времена и ситуације, пронађемо алиби и оправдање за своја лична, национална и државна злонапутања.
Највеће српско културно благо, дјело које нас је као народ увело у свијет, постало је предмет погађања и међунационалне трговине на највишем нивоу. Томе у великој мјери, ако не и пресудно, доприносе и ововренени квазианалитичари и тумачи Његоша и његовог дјела који се, гле срамоте, нијесу устручавали да га прогласе чак и геноцидним. Јер, кад је могла Сребреница да буде геноцид, што не би могао да то буде и Његош који је у свом највећем умјетничком надахнућу „разгонио Турке на буљуке”! То иде дотле да су се овдашњи и ововремени „наследници” Турака осјетили угроженим па су захтијевали да се Његош и његово дјело анатемишу и избаце из цјелокупне културно – политичке сфере. Таман као да су сви одреда директни потомци Махмут – паше и као да сваки од њих у свом родослову, од петог кољена најдаље, немају неког Србина/Црногорца, свеједно.
У међувремену, док је Његош склањан у кучине прошлости, док је анатемисан из бошњачко – муслиманских кругова и протјеран из уџбеника, утицај такозваног „турског” идентитета расте из дана у дан. Домаћи заговорници „пустог турског”, под изговором угрожености и мањинске дискриминације, глумећи једине истински опредијељене снаге Црне Горе за ЕУ, безочно ударају границе свеукупног друштвеног и културног живота. Свако мало запиште као змија у процијепу и закојевитезају на сваку друштвену појаву која иоле личи на суштинско историјско биће Црне Горе. Од свих злочина и историјских стародужина, само су злочини над њима релевантни. А свако помињање злочина које су починили њихови сународници, одмах се карактеришу као говор мржње и притисак на њихов мањински статус.
А док они пиште и вриште како би прикрили не само тенденцију већ и све очигледнију појаву повратка Турака и „пустог Турског” на ове просторе, сви ћуте и праве се блесави на чињеницу да је у овом тренутку у Црној Гори више Турака него што их је икада било кроз историју. Она стара како ће „друмови пожељет Турака, а Турака нигдје бити неће”, дезавуисана је толико да више немамо друмова колико имамо Турака.
И све су дрчнији, и све више, без икаквог страха и устезања, на овом тлу разрешавају своје личне и племенске рачуне. Раде то слободно и самоувјерено јер, ако се било ко, укључујући и саму државу, дрзне на било какав енергичнији корак, ту су одмах Ибрахим – ага, онај Фејзић и они (Х)Растодери да залелечу како је то удар на њихове људске, грађанске (???) и вјерске слободе. А Турци, заштићени као мечке у ловостају, бескрупулозно запосиједају привредни, стамбени и животни простор Црне Горе, истискујући домицилно становништво и чинећи им животне услове све неподношљивијим.
Али, није све до Турака, ни домаћих, а ни оних са Босфора. Они раде оно што им се може и докле им се може. Да се разумијемо: далеко од тога да имам било какав одијум у односу на Турску као државу и Турке као народ, тим прије што нас, осим историје и бројних сеоба на ту страну, вежу и многе савремене културне, здравствене и привредне везе. Много више тога је, ипак, до нас. До озбиљније државне политике у односу на савремена миграциона кретања, ма о којим се народима радило. Нијесмо ми Кина па да нам толики емигранти и имигранти ни ручак не могу осолити. И, ако се ове тенденције наставе, ако се као народ и као држава и даље будемо уљуљкивали у ишчекивање како ће улазак у ЕУ ријешити све наше проблеме, лако нам се може десити да будемо мањина у сопственој кући.
Емило Лабудовић
