Требиње, град у којем се Михољско љето гнијезди љепше него било гдје друго, полако тоне у мрак који улична расвјета кида на пруге, коцке и мјеста неонског карневала. Дугачка пруга неона однедавно јуриша и дугачком улицом која пролази поред касарне и губи се иза сиво – мрке завјесе даљине. Њоме, осим свјетла и тихог жуборења чувених требињских платана, ходају још само сјенке и, ту и тамо, прозуји покоји ауто. Али, можда овај призор и не би завриједио осврт ни најпасиониранијег шкрабала попут потписника ових редова, да се поменута улица однедавно не зове именом Момира Булатовића.
Онима који су ближе упознати са животном сторијом Момира Булатовића биће одмах све јасно. Требиње и Источна Херцеговина су Момирова ујчевина што је за оне који умију да вреднују и цијене било више него довољан разлог да му се одуже – улицом. И нијесу их омеле законске заврзламе типа да мора проћи бар 20 година прије него покојник стекне право на било какав помен, обиљежје, знак. Одлучили, именовали, недавно освијетлили улицу и – освјетлали образ. Али, док тишина и ситна пљева пролазности отичу дуж његове улице, поставља се питање: чији је Момир Булатовић ? Њихов? Наш? Свесрпски….? Јер Момир Булатовић је био, јесте и биће, све док траје и последњег српског ува, личност која се не може ограничити било којом присвојном одредницом. Он је, једноставно „наш” на свим српским меридијанима.
Потписник ових редова током минулих година покушавао је да надлежне у граду и држави подсјети на чињеницу да је Момир Булатовић први демократски изабрани предсједник Црне Горе, да је најплодније године стваралаштва провео у Подгорици и да је, чијим год и каквим год кантаром да је мјерено, заслужио макар тај мали знак пажње и признања. Улица, трг, споменик, институција, посмртна Тринаестојулска награда… свеједно, јер ништа од тога није довољно велико да надмаши његову величину.
Али, за разлику од Требиња и Републике Српске који нијесу чекали, добијао сам увијек исти одговор: није прошло 20 година!!! Одговор посипања пепелом за одбојност коју званична Црна Гора и данас осјећа према Момиру Булатовићу. А у међувремену, град који је Момир бескрајно волио дичио се Стипем Месићем и његовим статусом почасног грађанина, а у Улцињу нијесу чекали толике године да једног Хашима Тачија пригрле као свога.
Одлази у архиве, споменаре, хронике и љетописе још једна требињска ноћ. Одлази онако широко, слободно, поносно и пуна љубави према „сестрићу” чије име чува од заборава. Још мало па ће њоме тутњати и обијесна младеж опијена звуцима стотине и стотине „коња” и кубика. Али, нека, Момир би и за њих нашао разумијевања јер је био човјек који је ширио само љубав. А тамо, у већ све гушћем мраку у који залази улица, као самостанска свијећа трепери питање: чији је заправо „наш” Момир?
Емило Лабудовић
