Историја зна понекад да покаже своје ружно лице и огријеши се о неке своје протагонисте толико да их просто, незаслужено, елиминише из својих магистралних токова и поспе прашином заборава. А у једном дубоко патријархалном друштву какво је, упркос несумњивом напредовању, ово наше, најчешће жртве тог историјског сагрешења су – жене. Најилустративнији примјери тог (зло)намјерног заборава, тог неопростивог ниподаштавања херојства, жртвовања и знања у српском роду су Милунка Савић и Дивна Вековић.
О Милунки Савић је, макар и постхумно, понешто и написано. Покушавало се на тај начин дјелимично оправдати за друштвено игнорисање најодликованије жене Првог свјетског рата. Срамна чињеница да је једна таква хероина, жена чијим су се подвизима дивили ратници свих савезничких снага, након рата завршила као чистачица, остаје и даље велика и неизбрисива мрља срама на лицу српског рода. А још је срамније и поразније то што је Милунка на све то одговорила великом хуманошћу, школујући и издржавајући од своје биједне плате преко тридесеторо сиромашне дјеце.
Сличан гријех српски род учинио је и према Дивни Вековић, првој школованој бабици и зубарки у Црној Гори, докторки књижевности и првом преводиоцу Његошевог „Горског вијенца” на француски језик. Скромно дјевојче из Берана, као ванредног талента за науку и образовање, лично је Краљ Никола послао на чувену Сорбону на школовање. Дивна је то повјерење вишеструко оправдала. Осим, за оно вријеме несвакидашњег и високог образовања, Дивна је била и веома предан хунаниста. Као љекар, прикључила се српским снагама на Солунском фронту, била и рањена, али до последњег дана била и борац и љекар.
Боравећи преко тридесет година у Паризу, Дивна се посветила представљању српске културе француској културној јавности. Превела је на француски језик „Горски вијенац”, збирке пјесама Јове Јовановића Змаја и књигу Вука Караџића „Живот и обичаји народа српскога”. Тај њен рад високо је цијењен у француским академским круговима, а и Краљ Никола наградио ју је највећим одликовањем којим су се тада награђивале жене.
Уочи Другог великог рата враћа се у завичај и посвећује лијечењу болесних. Иако без активног односа према било којој партији тога доба, Дивна је остала вјерна заклетви „Краљу и отаџбини” и, у страху од одмазде побједника, придружује се огромном броју Васојевића који су тада напуштали Црну Гору, међу којима је био и њен брат. На том страдалном путу, у крвавом метежу зла и освете, живот Дивне Вековић се, под неразјашњеним околностима, завршава негдје на Зиданом Мосту.
Али, како је неписано правило да историју пишу побједници, „нова историја” је као гумицом пребрисала све заслуге Дивне Вековић. Необиљежена ничим нељудским, без мрље на животопису, нова политика се бескрупулозно обрачунала са женом чије би биографија, хумани, научни и здравствени допринос били на понос и много већим нацијама и државама него што је наша. Али, за нашу пизму, наш осветнички занос, нашу идеолошку искључивост, ни осам деценија времена није довољно.
Иницијатива посланице НСД, Јелене Божовић, да Дивна добије споменик је хвале вриједна, али скромна спрам величне њеног дјела и трага који је оставила у историји Црне Горе. Трага који ни данашњи политички комесари нијесу у стању да избришу. Да игноришу – свакако, да избришу – никако.
Без обзира како ће се данашња Црна Гора однијети према овој иницијативи, па било или не било споменика, Дивна Вековић ће остати једном од најдичнијих кћери не само Црне Горе већ и свеколигог српског рода. Мало бронзе на неком тргу би био тек први корак ка вредновању једне оставштине каквом се мало народа може поносити.
Неопојане и неокађене кости др Дивне Вековић, тамо негдје око Зиданог Моста, више не дотичу наше ововремене зађевице и будалаштине. Спомеником тој дивној и великој жени, др Дивни Вековић, мало шта би принијели њој и њеној жртви. О нашем је образу ријеч.
Емило Лабудовић
