Пише: Перица Ђаковић
Пратећи ових дана и седмица медије, а тиме и наше политичаре, једноставно се упитах: Гдје ми то живимо? Какав смо ми то народ, да се са нама могу поигравати сви којима падне на памет? Питам се након свих дешавања кроз које смо прошли не само потоње
седмице, већ ако сагледам и потоњих скоро 30 година. Дал‘ нас то неко вуче за нос?
Ако нас и вуче, а ми то прихватамо, онда нисмо ништа друго ни заслужили.
Но да кренемо редом.
Прво „лула мира“! Да, добро сте прочитали, није каубојац у питању, нити Индијанци који су познати по тој „лули мира“. Ко кога овдје зове на мировне разговоре? Да ли предсједник државе премијера, или премијер предсједника државе? Не знам, а чинило ми се барем, као и вама, да знам! У сваком случају то чине и један и други користећи за то наводно разговоре у Бриселу, а обилато медије. Прво је Јаков, опет преко медија поручио Мицкеју да се виде по његовом повратку из Брисела, као имаће шта да му каже, или боље рећи да му пренесе ставове „одозго“. Наравно, и тада је упутио ријечи прекора за политику коју премијер води, а на шта му прозвани није остао дужан. Потом је Спајић у тв наступу, овога пута, гле чуда, не на Јавном сервису, поручио свом бившем другу Јакову да га позива на „лулу мира“, тврдећи при томе да се они нису никад нешто свађали. То што је предсједник својевремено демостративно напустио партију коју су заједно створили, рекла би дјеца „пуј пике не важи се“. Чини ми се, или сам бар такав стекао утисак, један другом као пријете Бриселом, или ти спољним фактором, знајучи одлично да их је баш тај спољни фактор својевремено довео на експертска министарска мјеста. Зато би мој предлог био, ако се слажете, да би најбоље било да се њих двојица нађу баш у Бриселу и тамо разријеше све дилеме које су међу њима присутне. Ако не знају они, зна онај ко их нам је судећи по свему ипак „довео“.
Друго су игре које нам се већ подуже играју око безбједносног сектора. И ту постоји
очигледно јаз између предсједника и премијера, или можда у мишљењу њихових савјетника и коалиционих партнера. Не знам да ли прво кренути од АНБ-а, МУП-а или Војске Црне Горе.
Свуда по мало шкрипи, а не знам шта је ту потоње, а шта прво. У сваком случају је
борба за премоћ присутна. Ево директор полиције, кажу послије више смјењивања и враћања на функцију, сада „самоиницијативно“ подноси оставку, да би гле чуда по најавама био изабран за савјетника новог шефа АНБ-а, кога је преко ноћи поставила Влада уз, зли језици причају, неке родбинске и кумовске везе. У Војсци не знамо јел‘ имамо начелника генералшатаба или је и он смијењен, а војска нам је у саставу НАТО-а.
Уз све то Савјет се не састаје јер премијер игнорише позив предсједника, а уз то кажу све је у реду нисмо се ми ни свадили, а чудно како онда Милатовић најављује да ће се званично обратити црногорској јавности о корацима које ће предузети поводом “удара на националну безбједност Црне Горе” од стране Спајића. Не знамо само да ли ће то бити по повратку Спајића из Брисела гдје ће присуствовати затварању три (умјесто 4) поглавља за приступање ЕУ. Ко сад ту кога фарба, ко се са нама уствари игра, не знам.
Треће изгледа да су пале завјесе са случаја подгоричке гимназије, иза закулисних игара
које су се ту водиле, и које је неко послије три године из заборава извукао на сцену
сексуално узнемиравање бивше ученице. Наравно да свако паметан осуђује наступ
професора према ученици, па тако и Дритан који је дошао да подржи протест испред
гимназије, а гдје су га сачекале неке партијске активисткиње осуђујући и њега за случај
подгоричке гимназије, али и за потписивање Темељног уговора, па су при том наивно офирале све присутне игре намјењене смјени директорке која тим круговима није по вољи. Изгледа да би прије смјене директорке гимназије Влада требало да смјени и неке специјалце, попут просвјетне министарке која је пожурила са одлуком, али и да испита одговорност и претходне директорке која је и запослила тог професора.
Четврто, пето итд. могли би бити случајеви хапшења бивших министара, потом за власт
изненађујуће интересовање грађана Подгорице за нови ПУП, а тиме и Владин пројекат
,,Веље Брдо”, те будућност Института у Игалу, па о утамниченим Никшићанима на Космету, те избори у Подгорици и Будви, случајеви нон пејпера или персона нон грата, ипак ће остати за неку другу причу. Ето, предност дадох поменутим дешавањима, а прије свега тој најављеној „лули“.
Перица Ђаковић
