Има у филму „Ивкова слава” незаборавна сцена кад Калча од вође циганског оркестра тражи да му одсвира и отпјева „Несаницу”. Циго се магупски почеше по глави и пита: „А, ђе баш ту најскупљу”? Скупа или не, „најскупља” је отпјевана и посвједочила да мерак, појачан измаглицом алкохола, не зна за цијену. А цијена је – ђавоља работа.
Ових дана Црном Гором се ваља мантра такозваног „отпризнавања” Косова, као нека врста исправљања неправде учињене братској Србији, с једне, и покушај брисања сопствене мрље издаје, понижења и погнуте главе као никад у историји овога народа.
Сама по себи и сама за себе идеја је више него хвале вриједна и одражава интимну вољу и став не само свих Срба у Црној Гори него и значајног броја оних који се изјашњавају као Црногорци, али који се, ни интимно ни породично, нијесу одрекли Косова. Дакле, идеја као идеја, рефлекс је више друштвене свијести, историјске матрице и осјећаја дубоког стида и понижења у које нас је шачица (не)одговорних као народ обрукала за сва времена. Али, пут од идеје до њене конкретне реализације у виду одлуке о евентуалном повлачењу признања дужи је од најдужег, и увијек ће недостајати још онај један, али пресудан корак.
Знам, сада ће многи од „мојих” скочити као опарени, прогласити ме издајником и проданом душом, јер сам ето, против једне такве патриотске, узвишене и Српству миле идеје. Али, као неко ко је политиколог по струци (искуство остављам по страни) дужан сам да се, крајње трезвено, присјетим основне дефиниције политике као вјештине могућег. А сад, волио бих кад бих могао, прво себе а онда и остале, убиједим у могућност практичне реализације ове идеје. Чак и под условом да је подрже све црногорске општине, укључујући и Петњицу.
Да се разумијемо, рођен сам и одрастао „на метар од Косова”; ћпрви већи град у који су ме водили била је Пећ; прва светиња гдје су ме учули и научили да се у њу улази тако што се прекрсти и пољуби довратак била је Пећка Патријаршија. И Косово, не мјерено корацима срца већ метрима и километрима, ближе ми је и од оних у Зети, Пљевљима, Никшићу… од свих оних општина у којима има “покретача”, прозваних да им се придруже и оних којима је у политичко и право лице бачена рукавица части , српског поноса, Лазареве клетве… итд. И робијао сам, пребијан у полицијским катакомбама, пет година био без посла, и никад и нигдје нијесам и нећу се одрећи Косова. Као што се огромна већина грађана Црне Горе није никад и неће. А одлука и папири једне пузајуће, продате и Владе погаженог образа, могу да трпе све.
Али, не треба пуно соли у глави па да се проникне у ову идеју, не само у њену суштину, већ и у оне поруке, а нарочито адресе којима је упућена. Властима сигуно није, јер ова, а у овом тренутку таква би била свака, са Србима или без њих у њој, на корак од обећаног уласка у ЕУ ни у лудилу не би ушла у такав ризик. Рекох, ни кад би је својим одлукама на то обавезале све црногорске општине, то не би обавезало владу да одлуку и спроведе. А влада води спољну и унутрашњу политику државе, са Србима или без њих у њој, и њена се пита. А излазак и последњег Србина из ње не би промијенио ништа у њеном приступу, јер и многе друге, ништа мање крупне и далекосежне одлуке донесене су без српског гласа и става.
И да се вратим на почетак. Идеја о „отпризнавању” Косова на списку захтјева и потреба српског народа у Црној Гори да се „де факто и де јуре” осјети равноправним и једнако слободним са другима, је она „најскупља”! И сама чињеница да су инаугуратори баш њу дигли на пиједестал, а унапријед свјесни немогућности њене међународноправне реализације, речито говори да им то и није био циљ. Нијесу ни они баш од јуче.
Идеја је средство прегруписавања унутар српског ешалона, да се покаже чија је она ствар дужа и коме баста да буде нови лидер.Јер, избори су скоро ту. Идеја је нека врста политичког лакмус – папира како би се нама Србима, по ко зна који пут, пребројала крвна зрнца и одредило ко и у коју галерију спада. Најскупља а, бар у овом тренутку, најнеостваривија, идеја о „отпризнавању” Косова бацила је сјенку и повукла у други план битку за језик, Цркву, двојно држављанство…. Дезавуисала је и сам смисао политичке борбе, јер чему политичка утрка ако јој циљ није учешће у власти. А кад се у власти у мањини, нормална политика подразумијева налажење додирних тачака са другима, а не псовање и ватање за џамадане на сваком мјесту.
И још једном на почетак. Мало коме бих признао да му је идеја о отпризнавању Косова ближа од мене. Рођен сам на метар од Косова, растао у сјенци његове (и наше) највеће светиње. Имам једнако гробова и са ове и са оне стране, раскопаних и спаљених кућишта, цркава, струлих крстача, никад завршеног лелека на Руговском клисуром. И све ми је ово ближе него онима у Зети, Пљевљима, Никшићу…и не знам шта бих све дао да доживим скидање те срамне маске са свих нас. Али…далеко је до мурава, рекли би староподгоричани..
И нека ови редови буду тумачени како коме драго (ономе што сања самосталну Војводину да на чистом српском одговорим: мало морген!), али сматрам својим неотуђивим правом да размислим својом а не туђом главом, и правом да будем онај који јесам, макар то било Србин са дна каце, а не онај који свако мало мора да бира стране и идеје, макар оне наскупље. А кад је ријеч о идеји о отпризнавању Косова и њеним инаугураторима, тврдо стојим на оној својој стопи тик уз Косово, док ми на ум стално долазе стихови, Мажурановићеви или Његошеви, мени је свеједно: „срамота је таквим јунацима џилитнут се, не погодит циља”!
Емило Лабудовић
