Пише: Емило Лабудовић
Данима нијесам жив био од страха и неизвјесности шта ће бити са оном дјевојком која је, отвореним експонирањем својих (пре)слободних схватња и погледа на своју и сексуалност других, читаву Владу о чуду смела. Хоће ли остати без посла и без хљеба, хоће ли морати опет у јавност да, кад већ скида крпице, намакне неки евро за преживјети, хоће ли из голе (пази, опет голотиња) нужде морати да оснује партију и поведе борбу за право на слободан секс свуда и на сваком мјесту, макар „мјесто” било и владини кабинети… Рекох, живи страх и брига су ме јели свих ових дана кад ево спаса: не да Ђека свој кадар, какав год да је.
И нека не да. Јер, слово закона је такво какво је и мора се поштовати. За све друго, од комоћења државним фотељама, уцјењивања „дужносника” ватреним сценама и уздасима, трговине утицајем, спискова утицајних који су клекли пред њом, а и она пред њима, постоје, или би ваљда требало да постоје, неки други закони и неки други министри, тужиоци, судије… Ђека са тим нема везе, на њему је само да поштује основне одредбе о праву носиоца руководних функција након престанка истих. И Ђека, онако праведан каквог га је Бог дао, ни по бабу ни по стричевима, одлучи: закон је закон, а „секс, лажи и видео траке” су приче за нешто друго. Браво, Ђека, мајсторе!
То што су неки покушали да од мало секса, у радно и ван радног времена, на владиним теписима и фотељама, покушали да направе мини – аферу типа Епштајн, завршило се таман како је и почело: неко га је жестоко испушио. А и како не би кад смо као држава жестоко узнапредовали у погледу усвајања темељних европских вриједности од којих је, изгледа, најтемељнија она да „кеца луд збуњеног, кад год може и гдје год може”, па макар и у Влади.
Одмакли смо ми миљама од оног времена кад су спуштене гаће оног несрећног Иванишевића коштале не само функције већ и, рекло би се, жестоке друштвене изолације. Сада, кад смо на корак да постанемо Европљани, све оне норме, писана и неписана правила, а стид, лични и јавни, прије свих, су демоде и реликт прошлости. Црни Марко Миљанов, да се којм случајем дигне из гроба, ни окренуо се не би око себе а већ би се из истих стопа вратио назад. А без тих скрупула, закон, као од мајке го, остаје једино решење. И зато, аферим, Ђека!
Има једна пјесма Весне, не Меденице, мада би и њој „легла”, већ оне Змијанац која се зове: „Шта остане кад падну хаљине”? Мада се одговор на ово питање чини једноставним и једино могућим, ипак бих себи оставио право на дилему. Јер, очито је, да зависи од угла гледања. За неке остају распојасана голотиња гдје јој мјесто није и нешто мало јавног стида, а за неке само – закон. И то го – голцат, као да је у Бриселу рођен. И зато, још једнон: браво, Ђека, мајсторе. Него како. Ко тебе сексом и преверзијама, ти њега закном, па ко дуже истраје.
Емило Лабудовић
