Пише: Емило Лабудовић
Предсједник државе је, традицијом и словом закона, њено прво лице. Предсједник државе је често, а изван њених граница увијек – држава. У његовим су рукама рат и мир. И начелник Генералштаба. Он је неко ко би, по реду ствари, требало да буде државни стуб ослонац, тачка у коју се своде све њене једначине и њихове непознате. Из свега овога произилази да је предсједник, по слову и мимо њега – народни човјек, тим прије што је једини који у фотељу ускаче директном вољом народа. Све у свему, што би се рекло фудбалским жаргоном, предсједник је нека врста центарфора државнога тима.
Предсједник је, дакле, човјек народа, бар његове већине, а на Уставу се заклиње да ће својом вољом и овлашћењима једнако штитити и ону, да је за један мању, половину народне воље. Према томе, предсједник треба (и мора) да буде уз народ, гдје год је и кад год је то могуће. Ипак, чињеница је да је предсједник штићена личност и да се до њега и не може баш тако лако, али и народ (бар већа половна) и предсједник жуде једно за другим и воле да су у контакту. Бар онолико колико „служба” дозволи. Ове ситуације се нарочито дешавају током предсједничких кампања, кад и кандидат за предсједника и подржавајући га народ воле да један другоме директно опипају пулс.
Таман сам јутрос на пијаци, код Јелене и Мирка, омиљених продаваца воћа и поврћа, куповао љуте паприке, кад… својим очима нијесам вјеровао: друг предсједник лично. Протрљах очи, погледах, кад стварно – он! Обична гардероба, без одијела и кравате, не купује и не продаје, шета човјек, окружен гомилом, такође „kezual” обучених људи и жена, поздравља се и уљудно клима главом на све стране. Климну и мени. За тренутак у мени превлада елементарно домаће васпитање, па климнух и ја. И истог часа се запитах откуд друг предсједник у ово доба на пијаци, тим прије што није предизборна предсједничка кампања, а још више сумњам да га је жена послала по љуте папричице. А онда угледах и њега, тј Луку, и све ми намах би јасно: друг предсједник је дошао на мобу кандидату за градоначелника Подгорице.
Поредак ствари упућује на то да би требало да буде обрнуто, да будући и тренутни градоначелници буду на „моби” предсједнику. Али, ред ствари се овдје одавно унередио, па се божије зоре не зна ко коси, а ко воду носи. У прилог томе свједочи и чињеница да се друг предсједник спустио са предсједничке висине и заборавио да је (све)народни човјек, изабравши да припомаже само дијелу оних на чијим је грбачама дојахао у кабинет. По тој логици, друг предсједник би требало да подједнако аргатује не само у Подгорици већ све од мора до Чакора, и обратно. И не само Луки, коме је чак и име позајмио, већ свима другима, или у крајњем случају, макар онима чији му гласови и овације још одјекују у ушима.
Што од врућине, а што од изненађења, потражих клупу поред пута, да одморим. И таман што сједох, опет колона знаних и незнаних који шпартају за Луком и предсједником. И опет благи климоглави у знак поздрава, а за дивно чудо не и од оних које знам и са којима сам колико до недавно дијелио парче политичког хљеба. Прођоше а да се и не окренуше. И би ми драго што је тако, јер ми то само потврди ко је коме окренуо леђа. Додуше, с једне стране, то предсједнику и не могу да замјерим, јер и онако нијесмо дували у исту чорбу, али, с друге, ако ћемо право, у овој ситуацији требало је да буде предсједник свих нас а не само Лукин.
У фудбалским утакмицама резултат често доносе они играчи којима то није обавеза нити се то од њих очекује. Али, ипак, сва очекивања, стратегија и тактика усмјерене су ка центарфору као кључном играчу екипе. Можда поређење и није баш сувисло, али се ипак питам може ли се утакмица добити ако центарфор очекује лопту само са једне стране, макар то била и Лукина? Да се разумијемо, не вапим за предсједниковим доприносом изборном резултату „мојих”, али је био ред, уставни, људски и, прије свега, морални, да друг предсједник одигра за све, то јест остане тамо гдје му је мјесто (а не на пијаци) и буде оно што треба да буде – предсједник свих нас. Ипак, док је замицао за углом, нијесам могао а да не закључим: друг предсједник није први, (а које смо стадо – ни последњи) који нас је зајебао!
Емило Лабудовић
