Пише: Перица Ђаковић
И док велики дио грађана Херцег Новог ишчекује како ће њихови представници у Скупштини општине гласати о мјесту гдје би требало поставити споменик једном од најугледнијих Новљана, некадашњем начелнику Општине, да ли по савијести или по налогу својих партија, дотле Мирко Комненић руку под руку чека њихову одлуку са Рудијем Каружићем, алијас „Њуњом“, у једној од општинских гаража. За разлику од Њуња који је доживио да његов споменик осване пред Новљанима и бројним туристима, и ни мање ни више него на главној градској штрафти. Ето ту је провео неколико година и постао најсликанији лик чија је слика обишла цијели свијет као успомена туриста, али због немања дозволе и папира недавно буде уклоњен и смјештен у поменуту гаражу да чека даљу субину. Наиме, док је Њуњо доживио да као колатерална штета плати цех, због нелегалног постављања, у селу Заостро у беранској општини, споменика Павлу Ђуришићу, кога још органи и министарства не могу да ухвате.
Дакле, за разлику од Њуња, као новског ориђинала, Мирко Комненић није ни стигао да га Новљани сем на макети виде, иако је његов споменик у град, на чијем је челу је он провео мандат, стигао скоро прије двије године. Тако да човјек, који је са супругом послије своје смрти марта 1941. године граду завјештао своју кућу за музеј, ето прво је чекао да га се његови суграђани сјете, а власт прије неколико година донијела одлуку да му се одужи постављењем споменика.
Како сам у међувремену сазнао, Мирко Комненовић је послије Другог свјетског рата пао у заборав, кажу не случајно јер је био блиски пријатељ са краљем Александром и Николом Пашићем, по чијем налогу је прикупљао у Русији добовољце и довео их да се прикључе Српској војсци у ослобађајућем походу ових простора. Комненовић као патриота наставља свој политички рад и на листи Пашића побјеђује на изборима у Боки Которској 1923. и 1925. да би 1930. године постао начелник Херцег Новог, гђе остаје све до 1935. године када на листи предсједника Владе Јевтића поново побјеђује и постаје министар у влади Краљевине Југославије. И ако је окончао свој живот прије капитулације Југославије, Италијански војници по доласку у Херцег Нови нису вјеровали да Мирка више нема међу живима и тражили су да се његов гроб отвори како би се у то увјерили.
И ако је својим тестаментом свом граду оставио своју кућу за Завичајни музеј, уз напомену да српски барјак који се ту налази остане на видном мјесту за вјечита времена. Можда је тај барјак сметао новој власти која све до 50-тих година не спроводи у живот тестамент, па је тако кажу његова кућа служила неким појединцима да у њој држе овце, а његове патриотске заслуге нису биле довољне да му се подигне макар плоча или уђе у локалне уџбенике. Ипак, 1953. године његов тестамент је реализован, а нове општинске власти донијеле су одлуку да се овом угледном Новљанину подигне споменик. Скоро и да нема Новљанина који није поздравио ту одлуку, али не и предлог да се његов споменик нађе на платоу градске пијаце, већ велики број грађана тражи да се споменик постави на неко много угледније и фреквентније мјесто, а таквих има од главног градског трга, новог платоа испред зграде Општине, до платоа на скверу преко пута Новљанке, па и других.
Управо доношење ове одлуке која се нашла на седмој градској сједници која је у току нашла се у центру пажње грађана Херцег Новог, а да је тако најбоље говори податак да је та тачка дневног реда и ако првобитно планирана као 4. одлуком колегијума пребачена на 44. посљедње мјесто, а то значи за уторак предпосљедњи дан ове 2025. године.
И док Новљани ишчекују како ће гласати одборници, које су бирали на посљедњим изборима 51,33 посто грађана (толика је била излазност) Спомник Мирка Комненића и даље „чами“ у једној од ватрогасних гаража, али за разлику прошле године када је довезен последњих пар мјесеци није сам – друштво му прави уклоњени Њуњов споменик, рекли би по оној пјесми Франа Ласића „Загрљени“.
Перица Ђаковић
