Пише: Предсједник Демократске народне партије (ДНП) Милан Кнежевић
Једно вријеме сам наивно мислио да је сезона лова на Србе у Хрватској од средине јуна до краја августа. То је туристичка понуда на коју смо већ били навикли и поштено од њих. Увијек су нас на вријеме упозоравали да не долазимо или макар да не будемо Срби та три мјесеца. Конобари можемо, кувари мало теже, а пјесници, писци, историчари, то никако. Да нису разгледнице изашле из моде, сигурно би могли да бирате „Поздрав из Сплита„ на којем из мора вири задњим трапом неки пежо 205 београдских таблица, или „Љетујте у Задру„ на којем доминира графит „Србе на врбе.“ На отоцима је ипак другачије, тамо је важно да све вријеме боравка течно говорите енглески или њемачки, и да с великим опрезом пазите да вам се не омакне „бре“. Ко не зна њемачки или енглески, може да се прави глувонијем, и знаковним симболима наручује беванду и гирице. И ту нема никакве замјерке у љетњој сезони, свако се бори за своју лежаљку и мјесто под сунцобраном, осим ако ниси Србин. Проблем настаје што се сезона због Михољског љета продужила дубоко у новембар, али са једном разликом, зими се лове мртви Срби. Тако је Дејан Медаковић, некадашњи предсједник САНУ упокојен 2008. године прво ловљен у Сплиту, а затим у Загребу, граду у којем је рођен. Онда је на ред дошла Милунка Савић, јер како она може бити хероина Првог свјетског рата који је Хрватску одвојио од Аустро Угарске, а Срби за то платили једном трећином становништва. Али ко је нама Србима крив што нас је више мртвих него живих, посебно у Хрватској. А онда су на ред дошли Надежда Петровић, Марко Челебоновић, Мића Поповић, Петар Омчикус, Бата Михајловић… Има ли љепшег отварања изложбе него кад ти упадне група маскираних неоусташа и скандира „За дом спремни„ и „Убиј Србина“ , а ти се спремаш да рецитујеш Десанку Максимовић не би ли их одобровољио да не иду до краја јер „срећа је лепа само док се чека“. Не познајем баш најбоље хрватско законодавство, али поздрављам њихово тужилаштво које је одмах пустило на слободу младе неоусташе који су блокирали одржавање дана српске културе. Али истовремено им замјерам што нису покренули поступак против Дејана Медаковића, Милунке Савић, Надежде Петровић и других, да им ни мртвима више не падне на памет да угрожавају културне стандарде лијепе њихове. А кад боље размислим, што ће Срби уопште у Хрватској? Само да иритирају и нервирају својим постојањем. Зато можда не би било лоше да хрватски државни врх размисли о томе да то мало преосталих и преживјелих Срба у Хрватској транспортује за Аустралију, а да им Аустралијанци заузврат пошаљу кенгуре. Ни Хрвати не знају шта да раде са Србима, ни Аустралијанци с кенгурима. Овако кад би кенгури дошли у Хрватску, савршено би се уклопили на неком Томпсоновом концерту кад почне скандирање : „Ко не скаче тај је Србин!„ Не могу Хрвати толико дуго скандирати колико кенгури могу скакати. А и Томпсон би морао да промијени репертоар и нађе неку риму за браћу кенгуре. Међутим, бојим се да би младим усташама брзо почели сметати и кенгури, јер не би имали кога да мрзе ако нема Срба. А мржња зна да буде љековита, посебно кад су културна дешавања у питању. Ово је културна мржња, нема ту кама и јама, само кулутрни упади у сале и галерије и порука да су Срби непожељни. И ови живи што организују, и ови мртви које организују. А кад им досади кулутурна мржња, увијек могу тркнути до Јасеновца да обнове градиво. И онда организаторима остаје да само свечано изјаве : „Проглашавам дане српске културе у Хрватској свечано затвореним!“
Милан Кнежевић
