Пише: Перица Ђаковић
Оно што смо гледали прошле године у Београду, главном граду Србије, ево почетком 2026. године гледамо и код нас, у главном граду Црне Горе. И док се прошле године нисмо пуно љутили, а чак дио наших медија подржавао србијанске блокадере, сада је ситуација мало другачија – не само у реакцијама грађана и медија, већ и у односима између актера ботунско-зетских блокадера и Владе.
Но, да се не бавимо упоређењима са другима, јер су разлози за блокаде градских саобраћајница различити, већ да останемо у властитом дворишту. Ако је неко мислио да ће становници Зете мирно посматрати почетак радова на колектору у Ботуну, те да ће приморском варијантом „пусти ме стати проблем“ бити сам од себе превазиђен, изгледа да се, барем по ономе што видимо, преварио.
Примирје које је било успостављено за новогодишње празнике, уз обећање да ће разговори представника власти и грађана Зете бити настављени кад се „Деда Мраз врати кући“, барем што се становника Зете тиче – изиграно је. И сада власт има ону народну: „Тражили сте – гледајте“, а незадовољни грађани којима блокаде највише ремете нормалан живот, своје незадовољство требало би да усмјере према онима који су договор прекршили.
Зато су љутње према лидеру ДНП-а, који је своју ријеч према својим суграђанима испоштовао, неутемељене, док је предсједништво његове политичке партије реаговало према Влади својим захтјевима. Иако се очекивало да ће Влада на те захтјеве реаговати, а премијер одржати своје обећање да ће по повратку са концерта из Беча сјести за сто и наставити разговоре, односно преговоре – то се до данашњег дана није десило.
Неко ће можда рећи да премијер није прекршио своју ријеч јер се он практично у Црну Гору и није враћао послије бечког концерта; барем га нисмо јавно видјели ни на једном скупу, ни у једном медију, а није било ни сједница Владе. Тако се стекао утисак да се у нашој Влади, без обзира на њену бројност, понашају по оној ловачкој: „Ако видиш медвједа – прави се мртав“.
Дакле, по понашању наше Владе, али и Парламента, ситуација у држави је нормална: блокада нема, најављена криза власти не постоји, па зато не знам што се грађани, а и медији, буне, кад је код нас стање још увијек идилично и празнично. Тако барем поручују ТВ станице, у стилу великог хита Бијелог дугмета: „Ајмо у планине… пардон, сви на снијег. Скијање се брзо учи, ко је блесав да сједи кући…“.
Док се ми забављамо уз дуго очекивани снијег, али и уз пуштену медијску „буву“ да ће Јерусалимски патријарх признати Црногорску православну цркву – заборављајући да она нигдје у црквеним круговима у свијету није уписана, осим у цетињској полицијској станици – брзо смо заборавили и на новогодишње поплаве кроз које смо прошли, на затрпане и преоране путеве.
Уз поменуте медијске интерпретације које служе да забаве народ и одвуку му пажњу, придодајмо и судске епилоге. Афери око сата почасног предсједника придодали смо причу о још једном сату – овога пута судском. Уосталом, зар се код нас не каже да живимо у земљи чуда? Тако смо, у јеку зимске туристичке сезоне, сву причу пребацили на Колашин, а – гле чуда – заборавили наш до јуче главни зимски туристички центар Жабљак. Да ли случајно или намјерно, закључите сами.
И тако, док ишчекујемо да наш премијер Милојко закаже сједницу Владе, да чујемо представнике ДНП-а и видимо да ли је ситуација у Црној Гори баш политички безазлена, а наши пензионери чекају колико ће им бити повећана примања – да ли као код комшија, 12,2 одсто – дотле ћемо се још забављати блокадама путева, али и геополитичким звецкањем оружја.
За нашег премијера Милојка и предсједника Јакова, да ми неко не замјери што га не спомињем, као да не постоје Мадуро и Гренланд, или, боље рећи, Трампове игре без граница. И ту се, изгледа, понашамо по оном ловачком рецепту: „Шта радити кад се сретнемо с медвједом“.
Перица Ђаковић
