Пише: Емило Лабудовић
„Нека је вјечан мир над хумком твојом”, један је од последњих поздрава са драгом или поштованом особом која се сели у успомене. Он на извјестан и индиректан начин свједочи о једном од најстаријих хришћанских закона, закона о неповредивости гроба. А право на гроб је универзално и припада свима, без изузетка, па и онима који су тијелом страдали без трага. Њима се гроб означава симболично, на овај или онај начин, али увијек као свједочанство и знак да је неко у неком времену био.
Давно је познато да смо ми безгробна нација и да су кости на десетине и стотине хиљада наших предака, без знаке и имена, расуте што широм земље, што „тамо далеко”. Потписник ових редова је први у генерацијама ститине година уназад који зна гдје му је очев гроб. Али, има и она утјешна мисао да је гроб у срцу а да је камен над хумком само мјесто за свијећу задушницу. И није трагедија рода мога само у томе што су му кости вјековима развлачили вуци са планина, много је горе и то што су нам и гробови, они над којима би требало да „влада вјечити мир” посвађани и непризнати.
Рушење споменика, камена, крста или било каквог другог знака над гробом, правим или симболичним, је исто што и скрнављење. И није хришћански, није људски, и није нешто што чува и поштује неповредивост гроба и „вјечан мир” над њим. И апсолутно се не тиче покојника, јер он је све своје животне подвиге и грехове понио са собом „Богу на истину”! Све спорно, сва омраза и срародужине спорне су међу нама живима. Одбрана и пад споненика одбрана су и пад нас самих, узлет и стрмоглав „моралног лика нашег споменика”!
Аргументи за и против су само рефлекси наших „истина” и заблуда, нашег упорног настојања да историју, ону која нама одговара, држимо „за уши”.
И кад смо већ код тога, баш бих волио да ми неко, поготово они из „културе”, објасни Б шта је и коме је скривио онај Њуњо из Херцег Новог?
Емило Лабудовић
