Пише: Перица Ђаковић
Сиво небо надвило се над Црном Гором, која је, у спортској еуфорији, дочекала, а судећи по репортерима Јавног сервиса и испратила најављени спортски спектакл под Горицом. Сви су, захваљујући њиховим микрофонима, али не и камерама, остали задовољни оним што се дешавало. Кажем сви, али не и они који су били на лицу мјеста и нијесу видјели и чули оно што други јесу; и умјесто да у објективном новинарском коментару прокоментаришу то што се јасно чуло, само су нам послали поруку да не треба да тражимо „длаку у јајету“?!
Изгледа да су њихови погледи остали под посебним наочарима, као и онда када су са Максимира поручивали како они са лица мјеста нијесу видјели оно што су неки са стотинама километара раздаљине видјели. Сада бисмо их питали: зар њихов колега по професији са ХРТ-а, удаљен од њих свега неколико десетина метара у коментаторској кабини, није видио и чуо оно што они, вјероватно под нечијим инструкцијама, нијесу? А он се, за разлику од њих, јавно извинио за повике које су његови сународници слали са подгоричких, а не са пољудских или максимирских трибина.
Нико од „коментатора“ нашег Јавног сервиса није тражио да се осуде иступи гостујућих навијача, али је професија тражила да барем констатују оно што су констатовали домаћи навијачи, који су — гле чуда — били на истом мјесту као и они, а не удаљени стотинама километара. Разлика у коментаторима је у школи кроз коју су на почетку своје каријере пролазили: ХРТ је имао школу Милке Бабовић, Младена Делића, Бориса Мутића, Божe Сушеца, а ове наше је неко из политичких кругова инструисао да не виде оно што сви видјели — да буду слијепи поред властитих очију и глуви поред својих ушију.
За разлику од њих, који нијесу чули ни видјели шта се дешава уз терен, на трибинама које су саставни дио спортског догађаја и спектакла, видјели су и чули — захваљујући њиховим камерама — и премијер, и министар спорта, и хиљаде гледалаца, који су осудили све оно што је виђено. Навикнути на повике које су навијачи „кокастих“ упућивали на трибинама под Горицом, домаћи навијачи су овога пута видјели нешто ново — одговор на транспарент који су на Максимиру истакли навијачи „Соколова“. Да, био је то одговор „Вили са Ловћена“, али да ли само њему или и још неком другом који, чини ми се, из сјене вуче конце?
И док су навијачи „Соколова“ пошли у Загреб, предвођени предсједником државе, да се по ко зна који пут извињавају, навијачи „кокастих“ дошли су са јасним одговором да опроста нема, нити ће га бити!? Све је то, што би рекли „ОК“, само остаје питање ко стоји иза тих транспарената и порука — ко у ствари инструира и вуче конце? Нијесу то обични људи и навијачи, као што нијесу ни они који су писали тзв. политичке транспаренте по Пљевљима.
Сјећам се добро првих таквих „транспарената“ који су се појавили у рату између Мила и Момира — оних тада неписмених порука исписиваних по зидовима покрај путева, толико не само неписмених већ и срамотних, на које је реаговала чак и једна од мајки поменутих, постиђена оним што је долазило са тих порука. Ко је писао те поруке, ко је писао оне у Пљевљима, ко пише ове сада? Ко стоји у сјени и вуче конце? Е, то је питање на које би требало да одговоре наше институције, јер ту — што би народ рекао — „у грму лежи зец“! Ту је, рекао бих, кључ свих наших мржњи, којих је, умјесто да их је мање, све више.
Прихватам осуду премијера Спаића, али се питам зашто је до сада мирно гледао шта му се дешава у Министарству спољних послова. Ко то тамо и како вуче конце? Ако је обећао да ће разговарати са министром поводом скандала који је избио објелодањивањем да је Кривокапић постављен за савјетника, остаје питање: зашто је изостала реакција на министрoв јавни доручак и састав који је изабрао за прављење политичке стратегије у будућим међународним наступима? Јавност Црне Горе је тада могла директно видјети ко у ствари вуче конце, а ко је марионета у свему томе.
Тада смо могли видјети да почасни предсједник није само почасни, да су у садашњој спољној — или, ако коме више прија, вањској — политици све његови пулени, као и у случају скандала са Мирном Никчевић, тада савјетницом амбасадора Црне Горе у Турској. Да, тај радни доручак је открио — ономе ко жели поштено да види — да „почасни“ преко свог омиљеног сарадника и савјетника господина Роћена (да ли је због њега амбасадор Лекић одбио позив?) и даље вуче међународне конце, те да се ту можда крије и кључ камуфлиране подршке 44. Влади, најављиване до посјете Милатовића Америци и подршке да у Владу уђу и представници српског народа, односно ЗБЦГ.
Зато и отворено питање премијеру: да ли ће се ипак, ако не у свом кабинету, оно барем на маргинама неког скупа састати са својим министром (који се, како се и очекивало, на крају огласио и осудио повике са подгоричког стадиона) и усагласити став који би држава требало да има у међународним наступима, или ће остати да свако и даље свира на свом инструменту, зарад циља уласка у ЕУ под било којим условима — па макар и без гласа?
Но, то је питање за неку другу причу.
Остаје искрена честитка момцима Мирка Вучинића на хтењу и борбености коју су приказали у дуелу са трећом репрезентацијом свијета. А за њих, ако не због чега другог, поставља се и питање институцијама:
„Вријеме је да откријете ко стоји иза сцене, ко и даље вуче конце и шири мржњу у народу Црне Горе.“
Перица Ђаковић
