Пише: Чедомир Антић, историчар и универзитетски професор
Као да је јуче било, а прошле су двадесет и две године од када је у згради Владе Србије у Београду заседала Комисија за израду нацрта предлога Закона о празницима Републике Србије. Био је то први реформски закон који је предложила Ђинђићева влада, а Народна скупштина га усвојила. У условима смутњи, између хапшења и изручења бившег председника Србије и Југославија Хашком трибуналу, свађа унутар ДОС-а – неколико дана после усвајања закона ДСС је напустио владајућу већину, „дубока држава“ још увек је владала Србијом, заједно са амбасадорима САД и Британије, док је у од бомби расклаћеној згради владе прокишњавао кров, а директорка надлежног министарства комуницирала преко синовљевог мејла (пошто сопствени није имала). Владајучи ДС овај закон, искрено, није занимао, не би иначе мени (у то време двадесетшестогодишњем постипломцу без запослења) дали да будем члан комисије; а пошто је комисија сматрана безначајном и да предложим остале њене чланове. Услов је био да одреде број нерадних дана и представнике националних мањина у комисији.
Ми смо се потрудили, па смо под председнишвом академика Јованке Калић окупили петоро универзитетских професора, представнике разних установа и удружења – између осталих и највећих партизанских и монархистичких удружења (Друштва за истину о НОР-у и СФРЈ те Крунског савета принца Александра Другог). Имали смо и представнике мањина, али они које је именовала влада никако нису стизали. Онда сам на сопствену иницијативу отишао до потпредседника владе, вође највеће мађарске странке Јожефа Касе и упознао га са проблемом. Био је непријатно изненађен и љут. Рекао ми је да „Срби не могу да бирају мађарске представнике у политичка тела“, посебно је нагласио да су изабрани „Мађар и Бошњак пријатељи потпредседника владе Србије доц. др Жарка Кораћа“. Коначно је у комисију стигао мађарски историчар из Новог Сада, дисидент и бивши политички затвореник. Све нас је поздравио и обавестио да је пажљиво прочитао записнике са наших ранијих седница. Подржао је нашу решеност да избегнемо датуме из крвавог 20. века као празнике, подржао је Сретење као Дан државности, Савиндан као Дан просвете и Видовдан – Дан палих за отаџбину. Питао је, ко је предложио да уведеном 26 празника за сваку од националних мањина. Када се др Перо Дамјановић из Друштва за истину о НОР-у јавио, мађарски професор је изјавио да је предлог неинтелигентан и суштински увредљив. Усвојили смо нацрт предлога једногласно. Пратио сам старог професора на станицу, питао сам га на растанку како то да подржава српске празнике, одговорио је да је дошао ту само да би спречио да Мајску скупштину Срба из 1848. прогласимо за празник. Насмејао сам се и жацнуо га примедбом да ћемо тај празник да донесемо у АП Војовдини, а он је на то узвратио шеретски кратко „Видећемо…“ И до данас нисмо видели, макар формално.
Дамјановићев предлог о 26 празника прича је о погледима српских комуниста и левичара – а наша дубока држава је састављена у 80% случајева од њих – и њихове визије мултиетничности. Када им САД и савезници десетак пута покажу да та њихова сновиђења важе само за Србе и то као кошмар, они се осмехну и кажу како је читав свет „погрешио“, али ћемо га ми Срби „опаметити“. Читам текст Жељка Пантелића у црногорским Вијестима, који носи наслов „Колико има Срба у црногорској влади?“, и смејем се. Пада ми на памет генијална паралела: „Колико је било Срба Павелићевих генерала?“ или још боље, мада је Пантелић довољно интелигентан да своју приглупу страну показује само Србима – „Колико је Јевреја учествовало у Холокаусту на страни нациста?“
Пантелић је свој праведнички гнев усмерио на статистику коју је на конференцији за новинаре изнео председник Србије. Пантелић се можда прави да не зна или заиста не зна да су изнесене статистике званичне и да их је пре више година изнело ДПС-ово министарство надлежно и за људска и мањинска права. Чињеница је да је ова статистика донекле промењена у корист Срба захваљујући победама српских странака на општинским изборима али трговини са црногорском и ратлучком већином која данас води Црну Гору. Истина је да у врху државе, у њеној елити, министарствима силе, обавештајној заједници и дипломатији Срба практично и нема. Такође је истина да кампање мржње према свему што је повезано са Србима и Србијом нису престале. Пантелић каже како Нова српска демократија и странке које се за српски народ боре не представљају све Србе. Каква очаравајућа неистина. Да ли то значи да Црногораца има више него на попису зато што безмало 60% представика у парламенту и 100% у влади полазе са позиција црногорског национализма. Да нема то везе са 80 година прогона и обесправљивања?! НСД представља 100% Срба у Црној Гори, пошто они остали, они који су изван Коалиције за будућност Црне Горе, не сматрају да је значајна равноправност српског народа, није их брига за ћирилицу, не виде важност јединства СПЦ, сматрају да могу бити посредници са албанским Косовом које називају „републиком“, морају да доказују да сматрају кољача и копача очију бошњачког злочинца Насера Орића за жртву и хероја Сребренице, за њих је НАТО идеал а не срамотни компромис…
Замислимо да сада г. Пантелић и ја почнемо да се претварамо да смо трансродне особе па одређујемо истим шта су њихови захетва и колика треба да им буду права. То је наравно бласфемија која би довела до канселовања племенитог дописника из Рима, из кругова који су му свакако битни у мери у којој мени нису. Он мисли да може да дефинише и модерност и српство као једини арбитар. Кад је реч о Србима изван Србије, мислим да је поштено да се каже да је српски народ један и недељив и да они који се стиде свог имена и раде притив Србије нису наша браћа и нису Срби. Ми их не признајемо као већина и то је наше право, као што је њихово право да се осећају како желе, али кад је реч о равноправности Срба не могу да их оспоравају онима који политички делују као Срби. Пантелић свет дели на демократски и прогресивни на једној и све оне друге – од Путина и Хитлера до Вучића и Андрије Мандића – на другој страни. Морам међутим да приметим да је исто да ли је неко Хрват – Жељко Комшић, Албанац – Сејдо Барјамовић, Србин – Јован Дивјак или Србин какви су Жељко Пантелић или његов колега и истомишљеник Вељко Лалић из Недељника. Дакле, они се сете у неком политичком маневру да имају националну пропадност коју би да искористе да редефинишу национално осећање већине а у корист повлашћивања неке друге нације. Чудно је да то пролази само и искључиво код Срба.
Кад је реч о Црној Гори ствари су јасне, можда су њихови бирачи „Србогорци“ или „Ратлуци“, али Милатовић, Спајић, Бећић и Абазовић НИСУ СРБИ И НИКАДА НИСУ РЕКЛИ ДА ЈЕСУ. Па гласајте за њих, слободно…
