
У вријеме освајања Дивљег Запада, када су убице, крадљивци, шверцери и разне друге протуве и сјецикесе, а касније творци „првобитне акумулације капитала”, били неизоставни пратиоци америчког привредног узлета, осим шерифа и судија, помоћна грана државног обрачуна са „организованим криминалом” и његовим индивидуалцима били су такозвани „ловци на уцјене”. Огласима типа „тражи се, жив или мртав”, уз одговарајућу цијену, била је окићена свака шерифова канцеларија, а разни ниткови, брзи на пиштољу, чија се биографија скоро и није разликовала од „тражених”, имали су дозволу да убијају без зазора. Њихов морални и сваки други карактер чинио је да се оно „жив или мртав” најчешће завршавало са „мртав”.
Дивљи Запад је, осим у холивудским филмовима, одавно историја, али уцјене као облик решавања друштвених прилика, спољних и унутрашњих, никад нијесу, попут Таличног Тома „зашле са заласком сунца”. Све одлике тог сировог политичарења скоро да има и актелно, спољње и унутрашње, стање у Црној Гори. Споља, Хрвати, наше наводне проводаџије у ЕУ, сваки корак у том правцу настоје да уцијене и наплате сумом и уступцима који исходом подсјећају на оно „мртав”. Скоро исто стање је и на унутрашњем плану гдје „ловци”, предвођени оним Живковићем, Николићем и дружином, сваки даљи корак у Европу упорно уцјењују испоруком „политичке главе” Андрије Мандића! Жив или, не дај Боже, мртав, важно је само да га нема у оној столици предсједника Парламента.
А интезитет тога не јуриша него безглавог срљања на његов политичкк статус често искаче из оквира објективне процјене шанси за позитиван исход, тако да и сер Жиле и онај му доглавник узалуд троше „перо и ‘артију”. Или, што се некад говорило „изгореше као Владика за Лесендром”!
Натезање типа „или нам дајте Андрију или вам нећемо дати Европу”, озбиљним посматрачима и аналитичарима одавно личи на игроказ, и то за малу дјецу. Јер, „уцјењивачи” су више него свјесни да Андрју неће добити ни на „куково љето”, а што се тиче Европе, њен „изостанак” ће једнако да кошта све грађане, и оне који слиједе Андрију и оне који још каскају за Миловим, пардон: Жилевим, трагом. А да иронија буде већа, и последњој баби у Црној Гори је јасно да ће ово, да читалац опрости, курчење и уцјењивање трајати само до првог позива из Брисела.
И тако, како би то рекао Милашин, брат по бабине линије од Радашина, као и на свакој позорници, и црногорска политичка сцена је јасно одређена. Зна се гдје су кулисе, зна се гдје је мизансцен а гдје трећи план, само се још не зна кад пада завјеса на ову нашу зајебанцији. Па да сер Жиле на свом Џолију и уз пратњу пса Буваре, одјаше „у сусрет заласку сунца”!
Емило Лабудовић




