Пише: Емило Лабудовић
„Покушај да уразумиш будалу и она ће ти рећи да си – луд”! (Еурипид)
У складу са мотом ове приче и поучен личним искуством, ни на крај памети ми није да било кога уразумим, јер у овом времену кад је лудило постало колективна и општесоцијална појава човјек не би знао од кога и с којег краја да почне. А осим тога, кад лудило постане доминантно и свеприсутно, редовна и дневна појава, само се за истинске и медицински потвтђене лудаке може рећи да су – нормални.
„Brain rot” ( у слободном преводу: труљење мозга), термин који је Универзитет Оксфорд прогласио ријечју године, дефинише опште стање свијести и духовности човјечанства. А оно подразумијева опсесивну повезаност и зависност од друштвених мрежа и масмедија при чему за основну улогу мозга: размишљање, анализа, одлучивање и памћење, просто нема ни времена ни простора. Све то, наравно, ствара етаблиране шаблоне мишљења, туђег, стерилисаног, пропагандно усмјереног и, што је најважније и по човјечанство најпогубније, строго контролисаног.
Један од резултата таквог стања свари су и унапријед сервиране мантре, наративи и стереотипи којих се огроман број људи држи као пијан плота и, поштапајући се њима, траје и дефинише своју позицију у простору и времену. При томе, склоност ка ослонцу на ове стереотипе једнако имају како такозвани интелектуалци (ако се тиме може дефинисати високо образовање), тако и они на нижим образовним степеницама. Прилично често, па и пречесто, се испоставља да чак ни висока академска титула није препрека да је се њен носилац одрекне и погази да би био „у тренду” и на линији већ дефинисаног наратива, колико год он био ван сваке памети и утемељења у науци, историји и елементарној истини.
Управо тај ропски и поданички став сопственог знања и мишљења, на једној, према оном октроисаном и увреженом, на другој страни доводи, рецимо, до тога да један озбиљан доктор наука, школован на српском језику и на универзитетима од дигнитета, без иоле зазора прихвати језичку скаламерију приученог језикословца, за свој „труд” награђеног титулом доктора наука на, замислите, универзитету у Осијеку. Или да се доктор правних наука баци под ноге политичким дунстерима и дустабанлијама без грама памети и нешто мало школе, и свим силама брани неодбрањиво. Да са те академске висине подржава нешто на шта би и обична, здрава, сељачка, памет пљунула с презиром и из све снаге.
„Ками капи на манитој глави”, говорили су наши стари, на чистом српском.
Када је о наративима ријеч, два су која свеукупну црногорску здраву мисао држе узапћену и ван сваке памети. Први је да је Европска унија решење свих наших проблема, заблуда и странпутица. Довољно је само да се некако дочепамо тог друштва (макар и пузећи), а онда нас чека одавно обећана земља и у њој – рај. А нико неће ни да зуцне а камоли прстом да покаже са којим се све проблемима носе земље – оснивачи – ЕУ! Француска, Њемачка, Велика Британија… у проблемима свих врста су до гуше, и да их свеприсутни и исфабриковани страх од моћне Русије и све моћније Кине не држи на окупу, то би се друштво давно разишло као са Палевог катуништа. Али, ЕУ па ЕУ, без алтеративе.
Други, не мање присутан, наратив о који се спотичу званична Црна Гора и њена памет су – Срби. Свеједно одакле, из Пржогрњаца, Пљеваља или са дна каце. Све што не ваља или је проблем у држави последица је директног или подмуклог утицаја Срба. Из тог генералног става, олако и мимо свих резона, извлачи се и баук о фашизму и четницима као рецидиву и тамној мрљи „славне и сјајне” црногорске историје. Осим што се и даље приказују као сарадници окупатора, а сарађивали су и ови други, по потреби, у складу са комесарским скицама из ’41, дохрањиваним седам деценија дугим „ослободилачким” описима и дефиницијама, ови анатемњаци се доживљавају као да су овдје или пали с Марса или директно са Равне Горе. Као да те проказане „брадоње” нијесу овдашњи, очеви и ђедови мање – више, већине нас, и као да су они други, заклоњени иза петокраке „боје крви” били све голи свеци и анђели са бијелим крилима. Шта год и какви год да су били, вријеме их је смјестило гдје треба и њихово данашње васкрсавање само је маска за одсуство сопствене идеологије и става. „Трулеж мозга”, по Оксфорду.
А кад је већ о Србима као ђаволима и доказаним четницима (да их је у великом броју било и у партизанима то нико не признаје) ријеч, често се прибјегава сублимацији и њиховој персонификацији, углавном у двије личности: Вучић и Андрија. Вучић је, наравно, свебалканско зло које је о чуду смело не само регион већ и добар дио Европе, а Андрија је домаћи сатрап који Црну Гору ногама и рукама вуче уназад, у средњевјековно мрачњаштво.
Наравно, из тог генералног разлога извлаче се сви други због којих ни Александар ни Андрија нијесу достојни мјеста на којима су. Иако се хајка против њих, наводно, води одвојено и у свом дворишту, не треба пуно памети да се уочи њихова усклађеност и поријекло (и плаћеност) из истог брлога.
И да се још једном подсјетим Еурипида са почетка текста: ни на крај памети ми није да било коју инструисану будалу покушам дозвати памети. Залудан је то и прави Сизифов посао. У своје, и само у своје име, при здравој памети и без икаквог интереса, могу да изјавим следеће: Вучић је не само понос Србије већ, вјероватно, један од ријетких европских лидера који има своју главу и велика “муда”. И у свему приличи Србији. А Андрија је прво поптен човјек а онда и храбар, истрајан и искусан политичар, и Србин , до…. краја, и на мјесту је које својим укупним хабитусом чини важним и угледним. На част и понос и Скупштини и Црној Гори.
Знам, сад ће многи већ унапријед паметни, свезнајући и обавезани, рећи да сам и ово и оно, и свашта нешто. А ја на све имам само један одговор: срећан сам што нијесам паметан као и колико они, што за ово нијесам плаћен а још мање обавезан.
Емило Лабудовић
