Пише: Емило Лабудовић
Сјећања су багодет и проклество, нераскидива веза са прошлошћу и могућа визија будућег. Колико год се човјек трудио да бира и сјећа се само онога што је обасјано ореолом среће и блаженства, она ружна, злокобна и поражавајућа сјећања често знају да потамне хиризонт и застуде душу. А често оно што се данас збива затитра струном нечег што је већ било, и топло априлско јутро завије леденом вијавицом смрти. Смрти невиних и кривих само што су, каже се, „били на погрешном мјесту у погрешно вријеме”! Мјесто су „погрешним” означили други, безобзирни, безосјећајни и насилни, а вријеме је дефинисала професија којом су се, часно и поштено, бавили.
За пет дана навршиће се 26 година од оне злокобне поноћи када су крстареће ракете НАТО злочинаца разнијеле технолошко „срце” Радио текевизије Србије. Први пут и новијој историји оружаних сукоба, јавни сервис неке од држава био је изложен бесомучном изливу обијести, силе и мржње, с намјером „да га угаси”! Крвави, кукавички пир „милосрдног анђела” узнио је на небо шеснаест правих анђеоских душа, али РТС није угашен. Смртно рањен, са ружном, дубоком раном у Абердаревој, наставио је да емитује програм
Нови јуриш на РТС учињен је нешто више од годину дана касније. Овај пут са земље и без крстарећих ракета, али на крилима памети и идеја оних који су их слали. Петог октобра 2000. године, острашћена и добро паћена руља упала је у простирије Телевизије и почела да туче и руши. Готово насмрт је претучен тадашњи главни уредник, сад већ покојни, Милорад – Мики Комраков, а један број новинара и запослених, на истој таласној и идејној фреквенцији са рушиоцима, колегијалност је испољавао тако што им је калаузио и упирао прстом у „неподобне”. РТС је и то преживио и, упркос пријетњи „да ће бити угашен”, наставио да емитује програм. Програм који се, као и све друго под капом небеском, некима свиђа а некима па и не, али бар телевизија по свачијој мјери има на претек. А спасоносни „даљински” је увијек при руци.
Четврт вијека касније, скоро у исто вријеме, следбеници оних истих од прије, маскирани у тобожње студенте, опет јуришају на РТС. У већ виђеном маниру који ево скоро пет мјесеци влада српском политичким сценом, „јуришници” су децидни у захтјеву по принципу „или – или” и „узми или остави”! А ново „или – или” гласи: нови конкурс за избор чланова РЕМ- а, а „узми или остави” орочено је пријетњом „док се РТС не угаси”!!! А дио колектива се и јутрос понаша по већ виђеној матрици, дојављују фотографије, личне и породиле податке и бројеве телефона „непоћудних” колега како би „јуришничке фаланге” по граду лијепиле својеврстне потјернице са њиховим ликом. Дивљи запад за који смо мислили да „живи” само у холивудским продукцијама и оно тада свеприсутно „жив или мртав”!
РТС са особљем које је већ уморно и гладно, особљем које има живот и обавезе и изван Таковске, опкољено братским бијесом и мржњом ипак, емитује програм. Програм који се некима свиђа а некима и не, али ови други заборављају на спасоносни „даљинац”. Али њима, очито, није до програма јер га, док дивљају улицама, ионако не гледају. Не, они само покушавају да доврше оно што је започето крстарећим ракетама и налог њихових пошиљаоца. Све док се РТС, који је, какав год да је симбол српске државности, не угаси, а са њим и Србија. Али, то „док се РТС не угаси” на толико дугом је штапу да га ни најмлађи међу оном шачицом залудњака који се играју блокирања неће дочекати.
Ово су свети дани. Дани кајања и покајања, праштања и милосрђа. „Љуби ближњега свога”, завјетовао нас је Исус. И упозирио на гријех и казну звану „не суди, да ти не буде суђено”!
Емило Лабудовић
