
Пише: Емило Лабудовић
По ко зна који пут, наводно у име науке и дубоког поштовања лика и дјела Владике и пјесника, Његоша су опет покушали да свуку са трона који је сам себи подигао и свале га у блато политиканства и квазитумачења. У оквиру исфорсиране манифестације назване „Његошеви дани”, као да сви дани истинске културе овог поднебља нијесу у његовој сјенци, човјек који би, макар својом професионалном титулом и звањем које покрива, требало да види макар прст испред носа, назва једног од стубова српског културе „оцем црногорског језика”!?
Да није изречено на мјесту на којем је, да то није изговорило лице са посебном одговорношћу према истини и науци, та изјава би била само добар виц и ништа мимо тога. Овако, то је још један од покушаја да се Његош (зло)употријеби у дневнополитичке сврхе а његова небеска величина поравна са величином једног Аднана Чиргића, надобудног творца „црногорског језика” и одузме му се статус родоначелника овдашњег језикословља??? Не би ме зачудило да ова интелектуална громада из Старе Вароши, са дипломом првог доктора црногорског језика стеченом у Винковцима, потегне тужбом на оног ништа паметнијег декана Лакића због крађе интелектуалне својине. Јер у црногорчењу српског језика (на којем се и школовао и догурао до доктората) Чиргићу чак и један Његош није ни до кољена.
У филозофији и математици важи аксиом да се очигледно не доказује, и сваки покушај одбране Његоша од овакве интелектуалне бласфемије и мизерије било би само залудно трошење времена. Зато ми се чини да би најприкладније било подсјетити се на ријечи неумрлог Душка Радовића и његов став према покушајима злоупотрбе Његоша и тумачењу његовог дјела према партијским налозима: „Његоша подмићују, нуде му нову смрт и већи гроб, маме га у своју раку, казамат, да га ставе под свој камен и страже, да једино они буду надлежни за његов случај. Да нам једино они могу препричавати његове праве мисли, да није мислио оно што је мислио и да није написао оно што је написао, и да је одувек мислио оно што они мисле”!
Покушај сврставања Његоша у Чиргићево друштво само је још једно узалудно настојање да се Његошем удари у темеље које је он својим дјелом озидао. И не зна се је ли више смијешно или жалосно. У сваком случају, неозбиљно и недостојно правог одговора. Али, много је озбиљнија и много жалоснија чињеница да смо се сви ми, као народ, огријешили о њега мртвог и оглушили се о његов аманет и клетву. А народ под клетвом једне такве величине која нас је са Небом свезала, тешко да има права надати се срећи.
Емило Лабудовић
.




