Пише: Тихомир Бурзановић
Роман Славка Јекнића враћа глас заборављеном јунаку и отвара питања о границама власти, правди, освети и људској савјести – промоција одржана у Народној библиотеци „Радосав Љумовић“ у ПодгорициУ свечаној сали „Марко Миљанов“ Народне библиотеке „Радосав Љумовић“ у Подгорици, 3. новембра 2026. године, одржана је промоција романа „Петар Кршикапа и владика Раде“ књижевника и народног гуслара Славка Јекнића, у издању ЈУ Народна библиотека „Стеван Самарџић“ из Пљеваља.
Књига која изнова отвара једно од драматичних поглавља црногорске историје окупила је представнике политичког, културног и јавног живота, књижевнике, научне раднике и поштоваоце историјске и епске традиције.
Промоцији су присуствовали предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, пјесници Бећир Вуковић, Будимир Дубак и Радован Радовић, као и епски пјесник војвода Славко Перошевић и војвода Милета Павићевић Чича.
Вече је било посвећено књизи која историјску грађу, народно предање и књижевну имагинацију претвара у снажну причу о човјеку, његовој части и достојанству, али и о трагичним посљедицама сукоба појединца и власти.
Славко Јекнић: Желио сам да оживим људе и вријеме
Говорећи о настанку романа, Славко Јекнић истакао је да је књига резултат његовог дугогодишњег интересовања за историју Црне Горе, њену епску прошлост, народно предање и судбине људи који су својим животом и дјелима обиљежили једно вријеме.
„Роман је настао из моје дугогодишње заинтересованости за историју Црне Горе, њену епску прошлост, народно предање и судбине људи који су својим животом и дјелима обиљежили једно вријеме.Посебно ме је привукла личност Петра Кршикапе и његова повезаност са владиком Радом, односно Петром II Петровићем Његошем. То је историјско раздобље пуно драматичних догађаја, великих одлука, личних сукоба и моралних дилема. У њему се преплићу част и власт, правда и освета, лична савјест и одговорност према народу.Желио сам да кроз књижевну причу оживим људе и вријеме, да читаоцу приближим историјске околности, али и да га подстакнем на размишљање о човјеку, његовом карактеру, поступцима и посљедицама одлука које доноси.
Ослањао сам се на историјске изворе, народно предање и традицију усменог приповиједања, настојећи да сачувам дух епохе и вјеродостојност времена о којем пишем.
Моја намјера није била само да испричам једну историјску причу већ и да отворим питања која су важна и данас: шта су част и достојанство, гдје су границе власти, колико је човјек одговоран за своје поступке и како историјско памћење обликује идентитет једног народа.
Волио бих да читалац након прочитаног романа не остане само са сазнањем о једном времену и његовим личностима, већ и са потребом да о њима размишља и да их боље разумије“, казао је Јекнић.
Управо је та намјера – да се изван оквира познатих историјских чињеница сагледају људске судбине, мотиви и посљедице великих одлука – једно од најважнијих обиљежја овога романа.
Јекнић не настоји само да реконструише догађаје из деветнаестог вијека, већ да кроз њих проговори о питањима која остају актуелна и у савременом времену.
Будимир Алексић: Роман преиспитује митове и разграђује једнодимензионалну слику витешког времена
Књижевне и историјске слојеве романа посебно је освијетлио проф. др Будимир Алексић, истакнути универзитетски професор и научни стваралац, чији је вишедеценијски рад посвећен српској књижевности, култури и историји, као и очувању националног и духовног насљеђа.
Алексић је указао на умјетничку увјерљивост Јекнићевог приповиједања и чињеницу да роман превазилази оквире пуке реконструкције једног историјског догађаја.
„Роман Славка Јекнића ‘Петар Кршикапа и владика Раде’ није пука реконструкција једног драматичног догађаја из 1840. године, већ занимљива универзална прича о сукобу закона моћи и закона части, о неподношљивом терету одлуке коју доносе они на врху и недужности оних који страдају у вртлозима бурне историје.
Аутор Славко Јекнић успио је да на упечатљив начин приближи људе од крви и меса, са свим њиховим величинама и манама. Ова књига остаје као трајно сјећање и опомена да се слава и трагедија често рађају из истог коријена.
Славко Јекнић је својим новим романом потврдио ауторску зрелост, понудивши читаоцима дјело које преиспитује митове и деконструише једнодимензионалну слику о једном витешком времену. Овај роман ће привући читаоце који воле занимљиву причу, а етнолози и социолози наћи ће у њему материјал за своја истраживања, јер је роман ‘Петар Кршикапа и владика Раде’ историјски роман у којем је слика наше прошлости дата реалистично, а притом умјетнички веома увјерљиво“, рекао је Алексић.
Овакво тумачење посебно је важно јер роман не идеализује прошлост нити њене актере представља једнострано. Напротив, пред читаоцем се отвара свијет у којем су историјски јунаци истовремено и људи са својим слабостима, дилемама, болом и одговорношћу.
Отац Предраг Шћепановић: Трагедија која превазилази судбину једног човјека
О духовним и етичким димензијама Јекнићевог романа говорио је протојереј Предраг Шћепановић, који се осврнуо на трагедију представљену у дјелу, али и на њене далекосежне посљедице. Посебно је указао на низ несрећних догађаја и одлука које су се испреплетале око једне пушке, претварајући је у симбол сукоба, страдања и непомирљивих људских судбина.
Управо тај предмет, који је у роману познат као „везена латинка“, постаје много више од ратног плијена. Он је истовремено знак части, успомене, породичне ране, права и власти. Око њега се укрштају лични бол и историјска нужност, а један сукоб прераста у трагедију која оставља посљедице на читаву заједницу.
Бојана Ђачић: Књига која враћа глас једном јунаку, племену и времену
Уводно излагање и вођење промоције повјерено је Бојани Ђачић, уредници издања, која је присутнима представила књигу и указала на њен историјски, књижевни и културни значај.
Она је на почетку поздравила присутне, посебно предсједника Скупштине Црне Горе Андрију Мандића, професора Будимира Алексића, представнике јавног и културног живота и све учеснике промоције.
„Изузетна ми је част што вечерас, у име ЈУ Народна библиотека ‘Стеван Самарџић’ као издавача, и у своје име као уредника, могу да представим књигу која нас враћа једном важном раздобљу црногорске историје и отвара питања чији значај не престаје са временом о којем говори“, казала је Ђачић.
Посебну захвалност упутила је предсједнику Скупштине Црне Горе Андрији Мандићу, који је препознао књижевну и историјску вриједност дјела и пружио финансијску подршку његовом објављивању. Истакла је да таква подршка представља важан допринос издавачким подухватима усмјереним ка очувању историјског памћења и културног насљеђа.
Према ријечима уреднице, роман је настао на споју историјске грађе, народног предања и књижевне имагинације. Полазећи од личности и догађаја из црногорске прошлости деветнаестог вијека, Славко Јекнић обликује причу у којој се преплићу питања власти, части, одговорности, освете и колективног памћења.Један од главних историјских ослонаца романа јесте погибија Смаил-аге Ченгића на Мљетичку 1840. године, догађај који је временом превазишао оквире историјске чињенице и ушао у народно предање. Аутор се, међутим, не задржава само на реконструкцији тог догађаја. Његову пажњу привлаче посљедице које историјска збивања, политичке одлуке и наслијеђени обрасци понашања остављају на човјека, породицу и заједницу.
Ускоци се у роману појављују као завјетници части и слободе, али и као носиоци трагичних људских судбина. Њихова историја до сада је у највећој мјери живјела у породичном и племенском памћењу, сјећањима потомака, народном предању и појединим записима традиције. Ђачић је истакла да Јекнић овим романом доноси цјеловит књижевни захват у тај свијет.
Сурови предјели Ускока оживљени су посредством историјских извора, народног предања и породичног памћења. Сваки топоним, кућа, ливада и планински пут носе трагове догађаја који су одређивали живот читавих покољења. Простор зато није само мјесто радње, већ чувар колективног искуства и свједок времена у којем су част, слобода и опстанак били нераздвојни од свакодневног живота.
Петар Кршикапа и владика Раде – два права, два свијета и једна трагедија
У средишту романа налази се сукоб Петра Кршикапе и владике Рада, у којем се сударају двије моћне визије свијета: слободарска самосвијест горштака и неумољива логика државне власти.
Кршикапа брани право стечено у боју, потврђено чашћу и прихваћено обичајним поретком племена. Владика Раде, са друге стране, настоји да племенску самосталност потчини ауторитету државе која се тек изграђује.
Петар Кршикапа није побуњеник без разлога, нити човјек који се власти супротставља из пуке самовоље. Он остаје вјеран моралном закону свога свијета и увјерењу да постоје права која ни господарска заповијест не може поништити. Бранећи пушку, он не брани само један предмет, него сопствену част, ратничку заслугу и право појединца да не буде лишен онога што је стекао жртвом.
У томе се налази и пуна трагика његове судбине: јунак који је преживио бојеве и одупирао се турској сили страда од политичког поретка чијем је стварању и сам доприносио. Не побјеђује га непријатељ на бојишту, него власт која више не признаје племенски кодекс као највиши закон. Његова погибија зато није само лична несрећа, него трагедија читавог свијета који се повлачи пред законима новог времена.
Владика Раде приказан је као противрјечна личност, разапета између државничке нужности, духовне одговорности и личног бола. Он гради државу, али ту државу не успијева увијек да одвоји од сопствених рана. Породично страдање у њему обнавља потребу за правдом, жељу за осветом и одлучност да потврди господарски ауторитет. Зато његово поступање према Кршикапи није вођено само државним интересом, него и болом човјека који у „везеној латинки“ препознаје траг погибије своје браће.
Између њих се не сукобљавају добро и зло, нити јунак и тиранин у једноставном значењу тих ријечи. Сукобљавају се два права која више не могу постојати једно поред другог: право племена, засновано на части, обичају и личној заслузи, и право државе, које захтијева покоравање јединственој власти. На тој линији раздвајања почиње да се мијења цјелокупни живот Црне Горе.
„Везена латинка“ сажима суштину тог сукоба. За Кршикапу она је доказ части и право освојено у боју; за владику Рада болно породично насљеђе и предмет који враћа сјећање на Граховац. Иста пушка једнога обавезује да је не преда, а другога да је по сваку цијену поврати. Тако предмет ратног плијена прераста у тачку у којој се укрштају лични бол, племенско право и владарска воља.
Пушка постаје Кршикапина Ахилова пета. Због ње он одлази у сусрет опасности, иако наслућује шта га чека. Одрећи се пушке значило би одрећи се себе, а сачувати је значи прихватити могућност погибије. Управо у тој немогућности избора налази се трагична величина његовог лика.Око „везене латинке“ обликује се и мистична атмосфера. Она повезује живе и мртве, обнавља старе ране и наставља круг освете. У њој се сједињују историјска чињеница, народно предање и књижевна имагинација. Управо на тој граници између историјског и митског могуће је читати и ширу националну судбину, јер се прошлост не чува само у документима, него и у пјесмама, предањима и колективном памћењу.
Послије Кршикапине смрти владика Раде остаје суочен са посљедицама сопствене одлуке. Кајање, грижа савјести и разговор са мртвим братом откривају господара који је успио да потврди власт, али није успио да побјегне од моралног суда. Политичка побједа тако се претвара у лични пораз, а Кршикапа, и након погибије, остаје његов најтежи морални саговорник.
Између двојице главних јунака налази се Новица Церовић, коме је повјерена захтјевна улога посредника. Он познаје господареву вољу и Кршикапину нарав, разумије племенске законе и наслућује посљедице сукоба. Његов положај показује колико је тешко сачувати разборитост у времену у којем се оданост непрестано доказује, а свака одлука може покренути нови круг страдања.
Посебан значај има и попадија Симана, један од најпотреснијих ликова романа. Вођена љубављу према сину, она се усуђује да прекорачи границе које су поставили вјера, племе, власт и историјско непријатељство. Кумовска веза са Смаил-агом и настојање да његово тијело преда Турцима како би спасила сина стављају је пред готово немогућ избор.Она поступа као мајка којој је живот дјетета изнад закона освете и подјела које су одредиле њено вријеме.
Њена храброст није ратничка, али њен подвиг није мањи. Кроз њу роман показује да историју не носе само господари и ратници, него и жене које подносе посљедице њихових одлука, чувају породицу и покушавају да прекину круг одмазде.
Поред јуначких подвига, роман приказује и цијену коју плаћају они који нијесу доносили одлуке. Турска одмазда над Дробњаком, страдање жена и нејачи, судбина младог Милије и патња породица откривају другу страну епске славе. Иза побједа остају гробови, мајке, удовице и дјеца, а иза сваке освете припрема се нова освета. Зато ово није само роман о јунаштву, него и књига о његовој цијени.Историја, предање и народна пјесма као чувари памћењаЂачић је посебно нагласила да би, без народних стихова и усменог предања, о Петру Кршикапи данас знали веома мало. Пјесма је сачувала његово име, погибију и сјећање на неправду која му је учињена. Она је преузела улогу историјског свједока тамо гдје су писани извори остали непотпуни или нијеми.Из тих стихова, породичног памћења и историјских трагова Славко Јекнић изградио је роман који недовршену причу претвара у цјеловито књижевно свједочанство.Роман истовремено поставља питање има ли појединац право да остане у оквирима обичаја и закона свога племена онда када држава успоставља нови правни и политички поредак. Колико човјек може остати вјеран себи, а да не дође у сукоб са законом и влашћу? Има ли држава право да, у име општег интереса, поништи права и морална увјерења на којима је човјек изградио свој живот?Јекнић не нуди једноставне одговоре. Он показује трагичност положаја у којем су и отпор и покоравање праћени губитком.
Издавачки подухват у служби културног памћења
Осврћући се на значај објављивања књиге, Бојана Ђачић је истакла да издавачка дјелатност има пуни смисао онда када чува културно памћење, отвара важна питања и успоставља разговор између прошлости и савременог читаоца.
„Као уредник и као неко ко се налази на челу установе која је објавила ову књигу, посебно значајним сматрам то што смо допринијели да се из заборава врате једна личност, једно племе и једно преломно раздобље наше прошлости“, нагласила је Ђачић.
Према њеним ријечима, „Петар Кршикапа и владика Раде“ може се читати као историјски роман, прича о стварању државе, трагедија појединца суоченог са влашћу и дјело у којем се прожимају историја, мит и народно памћење. Његова вриједност огледа се у томе што јунацима не одузима величину, али их не ослобађа одговорности.Пред читаоцима је, како је истакла, роман који враћа глас човјеку потиснутом из званичних тумачења прошлости и омогућава да се боље разумије свијет у којем се лична судбина није могла одвојити од племена, државе и времена којем је припадала.
Гусле као завршни печат вечериВече посвећено књизи насталој на темељима историјског памћења и епске традиције завршено је звуком гусала. На позив уреднице и водитељке програма, Славко Јекнић је узео гусле и гудало и отпјевао дио своје ауторске епске пјесме „Петар Кршикапа“.
Тако је промоција добила и свој симболични завршетак: писана ријеч и усмено предање, историјска грађа и епска пјесма, књижевност и гусларска традиција сусрели су се у истом простору, потврђујући да се културно памћење једног народа чува различитим облицима стваралаштва.
Промоција романа „Петар Кршикапа и владика Раде“ није била само представљање новог књижевног издања. Била је то прилика да се поново отвори разговор о једном времену, његовим јунацима и трагедијама, о границама власти и праву појединца, али и о томе колико су историјске одлуке и данас присутне у колективном памћењу.
Јекнићев роман подсјећа да иза великих историјских догађаја увијек стоје конкретни људи, њихове породице, њихове наде и страдања. А прича о Петру Кршикапи и владици Раду остаје као књижевно свједочанство о времену у којем су се част и власт нашле на супротним странама, а цијену тог судара платили и побједници и побијеђени.
