Пише: Перица Ђаковић
Најновија дешавања која су задесила Црну Гору на самом почетку 2026. године поново су отворила питање – гдје станује наша Влада?
Снажне временске непогоде које су захватиле Црну Гору, прије свега велике поплаве, навеле су обичне грађане да се запитају да ли су се премијер и предсједник државе уопште вратили из Беча, гдје су уживали у звуцима Штрауса, или је њихов авион, умјесто на подгорички (или зетски) аеродром, продужио ка некој другој егзотичној дестинацији како би се заокружили празнични нерадни дани.
Оно што се у том тренутку дешавало у Црној Гори, на самом кућном прагу грађана, изгледа да их – судећи по њиховом (не)присуству у медијима – није претјерано интересовало. Људи којима су куће, имања и пословни објекти били под водом, којима су путеви затварани, нијесу имали прилику да на терену виде првог човјека извршне власти. Њега је, чини се, више занимао „премијерски сат“ у државном парламенту.
Његов однос према посланицима одавно је препознат. Још од првог дана ступања на дужност премијера, кроз представљање експозеа, показао је свој став, а и сам је у више наврата рекао да му је то губљење времена јер, како тврди, има пречих послова на обезбјеђивању бољег животног стандарда за грађане Црне Горе!
А и да занемаримо питање гђе је био премијер – јер зли језици тврде да он нема само један кућни праг у Подгорици и Црној Гори (сјетимо се само приче о стану у Београду на води, који час постоји, час не) – право питање гласи: гђе су били чланови његове Владе? Владе која је, узгред, најгломазнија не само у историји Црне Горе, већ и у Европи.
Чудно је да се нико од чак седам потпредсједника или бројних министара – чија имена, уосталом, народ углавном и не зна – није затекао „код куће“ како би барем изашао на терен и видио како се сналазе угрожени грађани, који су их иначе бирали. Ако већ нијесу могли помоћи, могли су макар пружити моралну подршку људима који су у невољи.
Можда им је било забрањено коришћење службених аутомобила током нерадних дана. Можда су те дане искористили да посјете родна мјеста или туристичке дестинације ван државе. А можда су били затечени трошењем немалих износа које примају као апанаже за послове на којима су се затекли.
У сваком случају, ни премијера ни икога из његовог кабинета народ није видио на терену, нити је чуо да се ико званично огласио поводом дешавања. Да није било градоначелника Главног града, појединих посланика – прије свега опозиционог Микића – неких НВО активиста, као и представника Директората за ванредне ситуације Бешовића, које смо гледали на малим екранима, народ би с правом помислио да у овој држави нема никога код куће.
Да није било њих, Црна Гора вјероватно не би ни сазнала за јавашлук који се годинама дешавао око канала Мареза, који је у великој мјери узурпиран од стране појединаца. На том простору су чак изграђени и спортски терени (један од њих је недавно, приликом отварања, обишао и сам градоначелник Мујовић), као и бетонски зид око фудбалског стадиона, са изливеним стопама за рефлекторе.
А Мареза је, изгледа, само кап у мору проблема. Шта је са другим спорним питањима? Нелегално вађење шљунка дјелује готово безазлено у поређењу са постављањем цјевовода кроз темеље пута на Лубницама за потребе приватне мале хидроелектране. Да не говоримо о стању на тек отвореном путу Мојковац-Ђурђевића Тара, или о томе на шта је личио већ легендарни булевар Тиват-Јаз, гдје је неко „заборавио“ да испројектује трасу за регионални водовод, што ће грађане коштати више од милион еура.
А шта тек рећи за заборављену петљу Смоковац? Зна ли неко да ли је ико због тога одговарао?
Колико добро процјењујемо ситуацију, најбоље говори податак да су одговорна лица, снимајући из хеликоптера стање на Скадарском језеру због испуштања великих количина воде из Албаније, убјеђивала јавност да је све под контролом. Само дан касније мјештани су јављали да је Врањина под водом, да су поплављени путеви, гараже, па чак и куће.
Изгледа да је све то ситница за Владу и њеног премијера, барем судећи по њиховом оглашавању – односно његовом изостанку.
Док грађани чекају да им се неко из Владе обрати поводом стања у којем се Црна Гора налази, од југа до сјевера, стиже и ново политичко ишчекивање. Ријеч је о најновијем ултиматуму који долази из Кнежевићевог ДНП-а, о напуштању власти на државном и локалном нивоу.
За премијера, чини се, 2026. година је почела берићетно. Након слушања Штрауса у Бечу, код куће га дочекују бројна политичка изненађења. Поред наставка приче о Ботуну, ту је и најновије реаговање шефа кабинета Ервина Ибрахимовића, Изета Ћоровића, који је ударио на шефа парламента Андрију Мандића- вјероватно због информација да је Спајић у преговорима са Хрватима, умјесто Ибрахима, укључио министра одбране Краповића. Ту су и нова таласања у клубу „Европа сад“, гдје је полемику са ДНП-ом преузео посланик Лаковић.
У свој тој рашомонијади, у запећку остаје вијест која би и осиромашеном народу Црне Горе, али и властима, морала бити у фокусу. Објављена је листа 100 најбогатијих у региону, на којој Црна Гора – док се грађанима, сем на билбордима, обећава „добар живот“ – има чак четири милионера!
Како су, док држава грца у дуговима, Иван Убовић (430.916.634 € – Бемаџ), Драган Бокан (421.114.020 € – Воли), Комнен Лаковић (311.427.170 € – ХДЛ) и Ристо Дрекаловић (297.927.624 € – КИПС) успјели да стекну толику имовину?
Можда би одговор на то требало да потражи управо Влада, ангажовањем оне чувене енглеске агенције која зна ко, гдје и колико има сакривено. Трошак за такву истрагу био би најбоља могућа инвестиција ове власти. Питање је само – боји ли се неко да би истина могла испливати на површину?
Перица Ђаковић
