Кад смрт сама собом није доказ,
Када класје роди крвљу орошено,
Господе, чији је то онда пораз?
И може ли и то бити опроштено?
Кад љето замре сред студеног јутра
И смрзне се тужна пјесма жетелаца,
Господе, има ли наде да ће бити сјутра
Је ли то над нама клетва праотаца?
Старо Грацко, клето, старије но икад,
Што си јутрос муком умукнуло?
Кад знаш да још није било никад
Да проклија сјеме сатрунуло?
Старо Грацко, не оштри српове,
Стрн су давно вране позобале,
Још смо дужни Лазаревој клетви
Још под нама исте ватре пале.
Ој, Господе, моћи изнад моћи,
Зашто ћутиш све наше несреће?
Дај, раздани зору ове ноћи
Па да Грацко људски залелече!
Емило Лабудовић
